недеља, 05. јануар 2014.

O Davidima i Golijatima


 Neko zvoni na vrata. Stižem, urlam. Ko može biti ovako kasno? Na ekranu crvenog, digitalnog sata upravo je sa 01:00 prešlo na 01:01. Na sat su naslonjene dve knjige – Klanica broj 5 Kurta Vonegata i Jednostavnost Davida Albaharija. Nikoga ne očekujem. U gaćama sam. Evo, evo, samo sekund. Bože, gde li su mi farmerke? Otvaram plakar. Kako da ih sad u mraku pronađem? U sobi treperi samo računar. Daj da uključim svetlo. Onaj Neko i dalje nemilosrdno zvoni. Evo! Kažiprstom pritiskam prekidač. Uključuju se tri sijalice. Sobom se rasprostre neverovatno jaka svetlost. Gotovo ništa ne vidim. Kakve su ovo sijalice, čoveče? Neke me ruke ščepaše za ramena. Hej, ko je to? Hej! Ruke me odvlače ka sijalicama. Ne mogu da gledam. Žmurim. Ruke me silovito guraju, prelazimo put ka sijalicama kao da me vode ka Suncu. Topim se od vrućine. Znoj klizi ka očima i dalje niz lice. A onda, sasvim odjednom – ništa. Ne osećam toplotu. Svetlost ne probija kroz kapke. Ništa.
***
Zažmureo sam u 2012. godini, a oči otvorio u 2002. Stojim na stolici i umesto običnih sijalica stavljam sijalice u boji – plavu, crvenu i zelenu. Stvaram atmosferu diskoteke. Tepih sa aplikacijom saobraćajne petlje po kome se dečaci igraju autićima je podijum za igru. Na stolovima su činije sa čipsom, perecama, pahuljicama, grisinama, keksom. Pevušim pesmicu koju sam sam napisao, po uzoru na ljubavne balade Prljavog Kazališta i Bajage – Nema te / vreme lagano ide / nema te / smeh ne nestaje. Refren se peva uz krug G-dur, E-mol, C-dur i D-dur. Odsviraću je večeras.. Uskoro će kroz moj stan prodefilovati gomila dece. Mrvice će biti svuda po podu. I pored detaljnog post-party čišćenja, mesecima kasnije će ovde ili onde da se pojavi poneka mrvica. Da podseti na nešto? Na nemogućnost potpunog odstranjanja mrvica? Zašrafio sam sijalice. Pritiskam prekidač. Polukuplerajska svetlost ispuni sobu. Oblačim duksericu.
***
Duksericu sam navukao u 2002. godini, a glava mi kroz okovratnik izranja u 2012. U međuvremenu, dukserica se pretvorila u majicu. Sedim na fotelji. U farmerkama sam. Šta se ovo dešava? Neko još uvek zvoni! Sat i dalje pokazuje 01:01. Nerešeno, pomislim. Ili 1+1=2. Osetim jak udarac po licu. Zapravo, ne udarac – samo mi dve džinovske šake prekrivaju lice. Toliko su ogromne da me je zabolelo. Ispada mi jezik. Mrak.
***
Jezik mi je ispao u 2012 godini, a kada sam uspeo malo da odmaknem glavu, video sam da palaca po dojkama jedne devojke u 2008. Bezuspešno kopiram poteze pornografskih zvezda - ona ne ispušta nikakav zvuk. Njeno ćutanje i bled pogled me čine nervoznim. Gricnem joj bradavicu. Bolno jauknu. Promrmljam izvinjenje. Zgrčeni smo na fotelji premaloj za dvoje. Dupetom gužvam papir sa koga sam joj malopre čitao svoju pesmu. Dok sam znalački pročiščavao grlo spremajući se da čitam, nadala se da je pesma o njoj. Avaj, pesma je o teškom socijalnom stanju u zemlji – refren ide ovako Nebo iznad nas je sivo / ništa više nije živo / stvari posmatramo krivo / ulicom teku krv, znoj i pivo. Grabim čvrsto njenu ruku i pokušavam da je stavim na svoje nabreklo međunožje koje se ocrtava kroz farmerke. Ne dozvoljava mi. Fiksirala je ruku na moj kuk i nema nameru da je pomeri odatle. Obuhvatam je oko struka, podižem sa fotelje i priguravam uz vrata. Jednu ruku držim naslonjenu na zid tik uz njenu glavu, a drugu joj zavlačim u gaćice. Milujem joj klitoris, silovito kao da masiram glavu njenog oca. Ona žmuri i sporadično uzdiše. Sa zvučnika se čuje Bijelo dugmeTramvaj kreće ili kako biti heroj u ova šugava vremena. Nerazgovetno joj šuškam na uvo Ovo je sa albuma Dožvijeti stotu, on nije seljački, tu su uhvatili atmosferu New Wavea. Zabijam prst. Vrisnu. Sve je glasnija i glasnija. Zarivam glavu u njene grudi. Pogled mi je opkoljen njenim sisama i ne vidim ništa u ionako zamračenoj sobi.
***
Udarih glavom u vrata. Kako to? Šta se ovde dešava, pobogu? Ponovo sam u 2012. Stojim ispred zatvorenih vrata od sobe, jednom rukom naslonjen na njih. Neko ne odustaje - legao je na zvono. Na satu je i dalje 01:01. Racionalno zaključujem da sam preumoran i da ko god bio pred vratima neće dobro proći kada mu otvorim! O, ne! Kakav je to način da ometaš čoveka u jedan posle ponoći! Dobro, jedan sat i jedan minut. Svejedno. Otvaram vrata od spavaće sobe, a neko me gurnu kroz njih. Iste one ogromne šake, slutim. Prelećem gotovo pola dnevne sobe i u tom letu zakačim nogar tronoške. Padam i udaram glavom. Prekid filma.
***
Ležim na podu dnevne sobe. Pored mene je moja devojka. Pao sam na pod početkom 2012, a na njemu sad ležim krajem 2011. Ona pušta neku muziku na kompjuteru. Nešto na francuskom. Ne razumem ni reč, no, ne smeta mi. Prepričavam joj kako sam jednoj bivšoj devojci u srednjoj školi pornićarski lizao grudi, a kako je ta cura na to reagovala kao da na TV-u gleda reportažu sa osrednjeg sajma lovačke opreme u Rejkjaviku. Moja devojka se smeje. Moja devojka ima smeđe oči. Češem bradu. Odjednom, ona se uozbilji. Hej, sakrio ti se neko u bradi. Pijani smo, popili smo nekoliko flaša belog vina koje smo kupili od prvog honorara koje sam dobio za svoje pisanje. Dobio sam sto pedeset evra za pet objavljenih pesama u jednom časopisu. Dnevnica koju zaradi berač malina je oko petnaest evra. Dakle, mojih pet pesama vredi kao nečijih deset dana u paklu kasnog juna, ranog jula; deset dana u paklu branja jagodičastog voća. Znam kakav je to pakao jer sam se branjem malina bavio svakog leta od svog petog razreda do pre par godina. Zaista, ko bi rekao da ležeći pesnik, omamljen belim vinom i kovrdžama svoje drage, ume da se bavi poljoprivrednim poslovima? Kažem ti, sakrio ti se neko u bradi!, viče ona. Pa, ko je to, draga? Približi se mom licu. Nisam sigurna, ali mislim da je Volt Vitman. Smejem se. Matorom nije bila dovoljna ona njegova bradurina, nego je morao ovu moju da uzurpira. I? Šta kaže? Ona prisloni uvo uz moju bradu. Kaže ovakoProtivrečan samom sebi, sadržim mnoštvo. Odmače se od mog lica i ustade da nam dopuni čaše. Knjiga sa police iznad mene pade i razbi me po sred njuške. Srećom, knjiga se u padu otvorila i ublažila udarac. Šta to bi, smeje se. Bi, uzvratih, smejući se ispod knjige. Ona kleknu pored mene, skloni mi knjigu sa lica, ispravi stranice i zatvori je. Njujorška triliogija, Pol Oster, pročita ona naslov, a zatim se opet zagleda u mene. Šta gledaš, pitam. Nestao je Vitman, frknu ona. Ne brini se, vratio se unutra, rekoh. Omamljen sam erotikom poluosvetljene sobe, sad bih joj tiho otpevao pesmu Moj golube. Ipak, suzdržavam se i tonem u san.
***
Stojim naslonjen na zid. A mogu da se zakunem da sam pao na pod i ležao nepomičan dole. Stvarno, mogu da se zakunem. Šta se ovo de.. Kako je moguće, i na zidnom satu je jedan sat i jedan minut. Pobogu! Neko i dalje nemilosrdno zvoni. Dolazim!! Grabim krupnim koracima ka vratima, a krupne ruke me i dalje guraju. Navikavam se polako na njih. Kroz staklo na ulaznim vratima vidim dve crne prilike. Jedna drugoj šapuće Ne detaljiši toliko, nema potrebe za tim. I vodi računa o stilu. Moraćeš to posle da izbrušiš. E, dobro, a sad treba da se okrene i pogleda u ogledalo. Okrećem se. Ispred mene ogledalo.. A ja odjednom postadoh viši od tri i po metra. Na meni se stvori oklop težak pedeset i sedam kilograma. Na glavi mi broznana kaciga, a oko nogu bronzani oklopi. Na ramenu nosim dugo bronzano koplje, debelo kao šipka na razboju, a gvozdeni vrh koplja je težak sedam kilograma. Na vrh koplja je zaboden sinopsis mog prvog romana uredno spakovan u kovertu na kojoj je naznačeno SRPSKI PEN CENTAR, za FOND BORISLAV PEKIĆ, Terazije 29/II, 11 000 Beograd. Otključavam vrata. Ispred vidim sebe, a oko vrata me obrglio David Albahari. U ruci držim papir i olovku, a David Albahari ispredvratnom meni šapuće na uvo Ne možeš se ti boriti sa njim jer si ti još dete, a on je pisac od mladosti svoje. Vidim sebe kako se zalećem na mene tom olovkom koja se u letu transformiše u štap. Uspevam da procedim Jesam li ja pseto da ideš na mene štapom? Umesto štapa, po glavi me udariše iste one džinovske ruke koje su me bacale kroz vreme i prostor. Ležim na podu, čujem sebe i Davida Albaharija kako se smejemo, a čujem i još neki, nepoznat smeh. Albahari reče Say hello to Kurt Vonnetgut!
***
Kada priče budu zrele,
same će se ispisati,
ružo rumena,
same će se ispisati,
goro zelena...

Нема коментара:

Постави коментар