Pripadam generaciji koja je ulaz u svet filma ostvarila uglavnom
preko piratskih VHS kaseta devedesetih. Tada sam naročito voleo i
besumučno gutao SF-ove, posve neselektivno, pa se tako tu našlo
mesta i za klasike kao što je Blejd Raner, ali i za ispod
prosečne konfekcijske filmove tipa Sudija Dred. Bilo kako
bilo, famoznog, simboličnog i
nadasve inspirativnog 5. oktobra sam se vozio tramvajem u
Beogradu i osetio kao da sam bačen u nekakav futuristički film sa
kraja osamdesetih godina (mada se, živeći u Srbiji, češće osećam
kao u nekoj galaxy far, far away od
zdravog razuma). Elem, zveckavo razvaljeni tramvaj se penje uz
Nemanjinu, skoro je ponoć, tramvaj pun zgužvanih lica, da ne
opisujem dalje – izađite na ulicu za više detalja. Međutim, ono
što moj film izbacuje iz žanra patetičnih istočno-evropskih drama
(čiji se autori nadaju da prikazujući umorne ljude u kaputima u
gradskom prevozu mogu dobiti crveni tepih prestižnih festivala koji
se, eto tako, brinu za svet i ljude u njemu) u SF je trenutak kada na
bilbordu sa leve strane ulice zaigraše slike. Dakle, tu stoji
video-bilbord, zovimo tu skalameriju kako god, u pitanju je veliki
ekran na kome se emituje sadržaj. No, kako život ipak nije film,
taj sadržaj nisu poruke nekavog poludelog diktatora ili njegovog
specijalnog tima za ispiranje mozgova, premda lik koji se pojavljuje
na njemu pomalo liči na Kuerva Džonsa, negativca iz ne toliko
dobrog Karpenterovog filma Bekstvo iz Los Anđelesa.
Naime, na video bilbordu se šepuri teniser Janko Tipsarević koji
reklamira donje rublje. Nije u toj reklami ništa neobično –
uhodan je to metod, poznati sportista pokazuje svoje apolonsko telo
noseći dobro ispunjene gaće
(pomalo posećajući na rok zvezde sa pantalonama koje imaju muda
na razdeljak, kako je jednom
rekao svetski-giga-mega-Nestle-Delta
car Rambo Amadeus). Na kraju
krajeva, ako može Dejvid Bekam, može i Janko Tipsarević. Međutim,
SF video-bilbord momenat u trazicijskom ludilu je nešto što bode
oči.
Famoznog, simboličnog i nadasve
inspirativnog 5.oktobra na RTS-u u emisiji Srbija danas –
Ovo je Srbija – kako god da se zove emisija u kojoj se emituju
prilozi o selima koja nude bogat program seoskog turizma i tek poneki
prilog o nekom strancu koji je iz samo sebi i medicini znanih razloga
shvatio da je mnogo bolje živeti u Srbiji nego negde drugde emitovan
je prilog u kome ministar prosvete Žarko Obradović otvara školu u
Maloj Plani kraj Prokuplja koja je konačno renovirana i sada đaci u
njoj konačno imaju... Video bilborde umesto starih zelenih tabli?
Kompjutere srazmerno broju đaka? Bar televizore u svakoj učionici?
Ako ništa, makar školsku lektiru bez kratkoročnog Nobelovca? Ne,
ništa od toga. Oni su dobili nešto mnogo bolje od toga. Zamislite,
đaci u toj školi sada imaju to čudo zvano – toalet. Doduše,
nije baš sigurno zašto su se nadležni odlučili za taj potez –
iako sasvim čovekoliko izgledaju, ne postoji dokaz da su ta deca
koja idu u školu negde u provinciji sasvim ljudi – jer, kako
drugačije objasniti da je inicijativa za renoviranje škole koju su
pre tri godine pokrenuli meštani tek sada ispunjena? I na sve to
ministar, umesto da se dematerijalizuje i prestane da postoji od
sramote što u 2011. postoji škola koja nema toalet, dolazi da
svečano otvori renoviranu školu. Mogao bi reći ministar toj ili
nekoj drugo deci u mojoj ciničnoj imaginaciji: „Vidite, deco, sada
imate WC šolje. Nije li to sjajno? Vodokotliće nismo još stigli da
ugradimo, tako da ako vam se kaki, obavezno povedite sa sobom nekoga
kome se piški – čistoća je pola zdravlja!“ Tako, ako povučemo
još jednu ciničnu paralelu, doći ćemo do toga da ako su meni u
klinačkim danima video bilbordi postali i ostali deo SF
ikonografije, možda postoje neki klinci koje neke knjige iz njihove
lektire kao što su Orlovi rano lete
ili Hajduci potpuno
žanrovski pogrešno shvataju kao SF. Ta njihova greška bi, ipak,
bila potpuno opravdana – Ćopićevi i Nušićevi junaci imaju ono
što đaci iz Male Plane do skoro nisu imali i smatrali su nemogućim
– školu sa toaletom.
Pre 11 godina skupila se u Beogradu
gomila sveta, veoma raznovrsnog, od onih koji su priželjkivali
građansku Srbiju do onih kojih su sa flašama rakije i visoko
uzdignuta tri prsta došli da oteraju komunjaru Slobu i njegovu Baba
Julu, kao što to je imenova pesnik-predvodnik ovog drugog koncepta.
Međutim, kakva takva, neka promena je napravljena. I eto – prođe
od tada previše godina da bi jedino opravdanje bilo kako još nije
vreme, kako se još nisu stekli uslovi (uslovi za toalet u školi,
recimo?), naročito kako je teško breme devedesetih. Nije to sporno
da je džak sa užasima devedesetih težak. Kao što nije sporno da
bi isti džak bio lakši kada bi se jednom ispraznio, a ne stalno
dopunjavao novim, 21ST
century
sadržajima nastalim u divljim orgijama pomahnitalog kapitalizma sa
ozeblom dušom sirotice Srbije,
Nogovski rečeno. Ili kako drugačije objasniti zemlju u kojoj
paralelno postoje video-bilbordi gde se šepuri golišavi teniser
koji svojim pobedama (doduše, ni izbliza tako često i intezivno kao
slavniji kolega) potpiruje kolektivni zanos o jedinstvenosti malog
naroda koji svojim inatom delje svet i uzima
trofeje koji nisu njima namenjeni (sad
Kusturičanski rečeno),
sa jedne strane; dok sa druge strane, postoje škole čiji đaci
nemaju uslove koji su elementarno ljudski. Kako opisati takvu zemlju?
Čini mi se da bi sasvim adekvatan bio opis posrnulog, pijanog
čoveka, neokupanog godinama, zapišanog i zasranog, ali zato
odevenog u skupo i fino Extreme Intimo
rublje. Nije mu zameriti, tako je to ovde. Imaš gaće, ali nemaš
WC. Predlažem zato da svi skupa zapevamo i ministru Obradoviću, ali
i ostaloj nemilosrdnoj ekipi jednu pesmu (sasvim u duhu ovog
čudovišnog „I ja volim devedesete“ festivala) - da li bi prala
naše gaće, mače?
(tekst objavljen na portalu "E-novine", 9.10.2011.)
Нема коментара:
Постави коментар