субота, 04. јануар 2014.

Svečano otvaranje školskog toaleta (Novinski tekstovi)

 Pripadam generaciji koja je ulaz u svet filma ostvarila uglavnom preko piratskih VHS kaseta devedesetih. Tada sam naročito voleo i besumučno gutao SF-ove, posve neselektivno, pa se tako tu našlo mesta i za klasike kao što je Blejd Raner, ali i za ispod prosečne konfekcijske filmove tipa Sudija Dred. Bilo kako bilo, famoznog, simboličnog i nadasve inspirativnog 5. oktobra sam se vozio tramvajem u Beogradu i osetio kao da sam bačen u nekakav futuristički film sa kraja osamdesetih godina (mada se, živeći u Srbiji, češće osećam kao u nekoj galaxy far, far away od zdravog razuma). Elem, zveckavo razvaljeni tramvaj se penje uz Nemanjinu, skoro je ponoć, tramvaj pun zgužvanih lica, da ne opisujem dalje – izađite na ulicu za više detalja. Međutim, ono što moj film izbacuje iz žanra patetičnih istočno-evropskih drama (čiji se autori nadaju da prikazujući umorne ljude u kaputima u gradskom prevozu mogu dobiti crveni tepih prestižnih festivala koji se, eto tako, brinu za svet i ljude u njemu) u SF je trenutak kada na bilbordu sa leve strane ulice zaigraše slike. Dakle, tu stoji video-bilbord, zovimo tu skalameriju kako god, u pitanju je veliki ekran na kome se emituje sadržaj. No, kako život ipak nije film, taj sadržaj nisu poruke nekavog poludelog diktatora ili njegovog specijalnog tima za ispiranje mozgova, premda lik koji se pojavljuje na njemu pomalo liči na Kuerva Džonsa, negativca iz ne toliko dobrog Karpenterovog filma Bekstvo iz Los Anđelesa. Naime, na video bilbordu se šepuri teniser Janko Tipsarević koji reklamira donje rublje. Nije u toj reklami ništa neobično – uhodan je to metod, poznati sportista pokazuje svoje apolonsko telo noseći dobro ispunjene gaće (pomalo posećajući na rok zvezde sa pantalonama koje imaju muda na razdeljak, kako je jednom rekao svetski-giga-mega-Nestle-Delta car Rambo Amadeus). Na kraju krajeva, ako može Dejvid Bekam, može i Janko Tipsarević. Međutim, SF video-bilbord momenat u trazicijskom ludilu je nešto što bode oči. 

Famoznog, simboličnog i nadasve inspirativnog 5.oktobra na RTS-u u emisiji Srbija danas – Ovo je Srbija – kako god da se zove emisija u kojoj se emituju prilozi o selima koja nude bogat program seoskog turizma i tek poneki prilog o nekom strancu koji je iz samo sebi i medicini znanih razloga shvatio da je mnogo bolje živeti u Srbiji nego negde drugde emitovan je prilog u kome ministar prosvete Žarko Obradović otvara školu u Maloj Plani kraj Prokuplja koja je konačno renovirana i sada đaci u njoj konačno imaju... Video bilborde umesto starih zelenih tabli? Kompjutere srazmerno broju đaka? Bar televizore u svakoj učionici? Ako ništa, makar školsku lektiru bez kratkoročnog Nobelovca? Ne, ništa od toga. Oni su dobili nešto mnogo bolje od toga. Zamislite, đaci u toj školi sada imaju to čudo zvano – toalet. Doduše, nije baš sigurno zašto su se nadležni odlučili za taj potez – iako sasvim čovekoliko izgledaju, ne postoji dokaz da su ta deca koja idu u školu negde u provinciji sasvim ljudi – jer, kako drugačije objasniti da je inicijativa za renoviranje škole koju su pre tri godine pokrenuli meštani tek sada ispunjena? I na sve to ministar, umesto da se dematerijalizuje i prestane da postoji od sramote što u 2011. postoji škola koja nema toalet, dolazi da svečano otvori renoviranu školu. Mogao bi reći ministar toj ili nekoj drugo deci u mojoj ciničnoj imaginaciji: „Vidite, deco, sada imate WC šolje. Nije li to sjajno? Vodokotliće nismo još stigli da ugradimo, tako da ako vam se kaki, obavezno povedite sa sobom nekoga kome se piški – čistoća je pola zdravlja!“ Tako, ako povučemo još jednu ciničnu paralelu, doći ćemo do toga da ako su meni u klinačkim danima video bilbordi postali i ostali deo SF ikonografije, možda postoje neki klinci koje neke knjige iz njihove lektire kao što su Orlovi rano lete ili Hajduci potpuno žanrovski pogrešno shvataju kao SF. Ta njihova greška bi, ipak, bila potpuno opravdana – Ćopićevi i Nušićevi junaci imaju ono što đaci iz Male Plane do skoro nisu imali i smatrali su nemogućim – školu sa toaletom.
Pre 11 godina skupila se u Beogradu gomila sveta, veoma raznovrsnog, od onih koji su priželjkivali građansku Srbiju do onih kojih su sa flašama rakije i visoko uzdignuta tri prsta došli da oteraju komunjaru Slobu i njegovu Baba Julu, kao što to je imenova pesnik-predvodnik ovog drugog koncepta. Međutim, kakva takva, neka promena je napravljena. I eto – prođe od tada previše godina da bi jedino opravdanje bilo kako još nije vreme, kako se još nisu stekli uslovi (uslovi za toalet u školi, recimo?), naročito kako je teško breme devedesetih. Nije to sporno da je džak sa užasima devedesetih težak. Kao što nije sporno da bi isti džak bio lakši kada bi se jednom ispraznio, a ne stalno dopunjavao novim, 21ST century sadržajima nastalim u divljim orgijama pomahnitalog kapitalizma sa ozeblom dušom sirotice Srbije, Nogovski rečeno. Ili kako drugačije objasniti zemlju u kojoj paralelno postoje video-bilbordi gde se šepuri golišavi teniser koji svojim pobedama (doduše, ni izbliza tako često i intezivno kao slavniji kolega) potpiruje kolektivni zanos o jedinstvenosti malog naroda koji svojim inatom delje svet i uzima trofeje koji nisu njima namenjeni (sad Kusturičanski rečeno), sa jedne strane; dok sa druge strane, postoje škole čiji đaci nemaju uslove koji su elementarno ljudski. Kako opisati takvu zemlju? Čini mi se da bi sasvim adekvatan bio opis posrnulog, pijanog čoveka, neokupanog godinama, zapišanog i zasranog, ali zato odevenog u skupo i fino Extreme Intimo rublje. Nije mu zameriti, tako je to ovde. Imaš gaće, ali nemaš WC. Predlažem zato da svi skupa zapevamo i ministru Obradoviću, ali i ostaloj nemilosrdnoj ekipi jednu pesmu (sasvim u duhu ovog čudovišnog „I ja volim devedesete“ festivala) - da li bi prala naše gaće, mače?  

(tekst objavljen na portalu "E-novine", 9.10.2011.)

Нема коментара:

Постави коментар