недеља, 05. јануар 2014.

Ima pisca u susedzemlji - IZ BIBLIOTEKE – Robert Perišić, "Užas i veliki troškovi" (Edicija REČ, Samizdat B92, Beograd, 2002)



Ako želite da vas ozbiljno shvate kada pišete o književnosti, nažalost, nije odveć uputno citirati Čarlsa Bukovskog. No, što se mora, nije teško! Veliki američki pesnik i prozaista (i, istina, potpuno pogrešno mitologizovana figura) jednom je prilikom rekao da pisac radi na svom delu čak i onda kada daje intervju. Dakle, ono što čitamo po rubrikama posvećenim kulturi nisu intervjui – nikakav je to uvid u spisateljsku zbilju - sve su to nastavci književnih umotvorina autora. Ako bih se vodio ovom logikom, prvo delo Roberta Perišića koje sam čitao bi bilo leksikonski intervju koji je dao sajtu POPBOKS u njihovoj stalnoj rubrici Ukus poznatih (znate, to su oni slatko-voajerski intervjui sa pitanjima tipa Koja vam je omiljena knjiga/ploča/film i slično). I, zaista, matori pokvarenjak je bio donekle u pravu – ne može se reći da je ovaj intervju nastavak Perišićeve literature, ali se u njemu pojavljuju neke važne tačke za autorovu poetiku. Pomenuću dve – Rejmonda Karvera i Džonija Štulića. Zašto sam izabrao baš njih? Krajnje je sebičan i banalan razlog. Kada me pitaju koja ti je omiljena knjiga, obično kažem „Katedrala“ Rejmonda Karvera (Perišić je navodi kao jednu od svojih omiljenih), a na pitanje koji mi je najdraži bend, opet se Perišićev ukus poznatih i moj ukus nepoznatih sretnu u Azri.
Priče iz zbirke „Užas i veliki troškovi“ zaista odišu, ako to možemo tako nazvati, i karverovštinom i džonijevštinom. Ono po čemu je Karver najpoznatiji, takozvani minimalizam u pripovedanju, prisutan je u gotovo svim Perišićevim pričama. Kratke rečenice i jednostavno fabuliranje – samo umesto pripovesti o srednjoj klasi u povoju izgubljenoj u američkoj provinciji, dobijamo priče o sitnim tranzicionim gubitnicima na brdovitom Balkanu, sektor Hrvatska. Gubitnicima zaglavljenim između sive, posleratne stvarnosti i sopstvene nespremnosti za suočavanje sa istom („Jer, ta realnost koju mi živimo – mi nju, u stvari, ne živimo, nego se sklanjamo pred njom“, kaže jedan od Perišićevih junaka). Nema ničeg romantičnog i petarpanovskog u borbi između ovih likova i ozbiljne, odrasle realnosti. Srećom, nema ni patetičnog kvazitragičnog patosa, tako karakterističnog za pisce koji bi voleli nešto Važno da kažu o ovoj Situaciji u kojoj se nalazimo. Perišićevi likovi su više od kartonskih figura u urbanim pričicama, više od beznačajnih i neuverljivih potrošača pop kulture – svako od njih sa sobom nosi jednu sasvim autentičnu priču, izmeštenu iz ustaljenih obrazaca. Njegovi junaci pokazuju koliko je ono što se čini uobičajenom i ustaljenom slikom stvarnosti zapravo krhko – kako je čitav život njihanje nad nekakvom provalijom. A šta je na dnu te provalije, ako dno uopšte i postoji? Ništa strašno, samo još života. U neograničenim količinama.
Robert Perišić (1969 - )
A nije da Perišić nije imao od koga da nauči da stvara likove. Naime, u već pominjanom intervjuu, autor kaže „Džoni mi je nešto otvorio, neki rastrzani govor, drukčije ambicije ovog jezika, neke likove. On je stvarao likove (Krvava Meri, Miki, Marina, Čera, itd.) bolje nego većina pisaca.“ Ako se malo bolje pogledaju priče iz ove knjige – na mnogo načina su Perišićevi likovi kompatabilni sa nekadašnjim Džonijevim. Da, iskustvo je drugačije – u međuvremenu se desilo nacionalno buđenje, pa rat, te tranzicija iz samoupravnog socijalizma u divlji kapitalizam (a ima li drugačijeg, vapi vazda budni salonski levičar u meni!). Međutim, teško mi je odupreti se utisku da je knjiga „Užas i veliki troškovi“ negde vrlo slična sa prvim Azrinim albumima – i na jednom i na drugom mestu nalazimo pregršt onih likova koje možemo sresti iza prvog ugla, onih običnih likova koji bolje pričaju priču o gradu nego sve te brošure koje nas upućuju gde se može fino jesti i sve te turističke ture za obilazak niskobudžetnog simulakruma. Perišićevi 21st century pametni i knjiški ljudi izvrsni su vodiči kroz današnji Zagreb, ali i kroz čitavu balkansku stvarnost. A balkanska stvarnost kao balkanska stvarnost – svejedno koliko imao godina, ako živiš na ovim prostorima, previše si puta već bio pregažen teškim valjkom Istorije koja, je li, nikako da nas se okane. Ipak, budimo sasvim pošteni – Istorija suludo galopira Balkanom, jašu je koristoljubivi moćnici, a većina nas, uključujući i Perišićeve junake, na ovaj ili onaj način, posrće. Da li upadamo u patetične unutrašnje egzile, da li bacamo cveće po tenkovskoj Istoriji ili se ne trudimo previše da se mešamo u vlastiti život – više je stvar forme nego suštinske razlike. „Sloboda nije božije sjeme, pa da ti ga neko da“, pevao je Džoni, ali su Prljavo kazalište i Riblja čorba bili glasniji. I eto šta smo dobili u potonjim godinama – razne varijante užasa i velikih troškova. Čorba u Zagrebu, Kazalište u Beogradu; Perišićevi likovi i njihovi stvarnosni pandani, ti ispljuvci Istorije, na večitom putovanju između jednog Ništa i drugog Ništa, a umorni mesija sedi u Holandiji i u kućnoj varijanti snima teško slušljive obrade narodnih pesama. Ipak, da nije sve tako crno, kao kolateralnu korist, dobili smo i „Užas i velike troškove“, sjajnu kolekciju proznih balkanoidnih paranoja – knjigu koja nam poručuje da nismo sami u klinču Života i Istorije. I to nam poručuje na način koji se stvarno retko viđa u ex-jugoslovenskoj aktuelnoj literaturi. Zaista, malo li je? Umjetnost te čini jačom nego što pretpostavljaš, davno reče jedan pesnik.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 3.9.2012)

Нема коментара:

Постави коментар