недеља, 05. јануар 2014.

Stvarno, kakva korist od naslova? - IZ BIBLIOTEKE – Čarls Bukovski, "Kakva korist od naslova" (autorsko izdanje Voja Šindolića, Beograd, 1986.)



Kako pisati o Čarlsu Bukovskom, a ne upasti u neku od mnogih zamki, sakrivenih u tupastom obožavanju sa jedne ili snobističkom potcenjivanju sa druge strane? Tokom godina, njegovo delo i, naročito, lik postali su isplativ književni rudnik, pogodan za svaku vrstu eksploatacije i mistifikacije. Zaista, kako naći pravi ugao iz koga se nešto suvislo može reći o ovom ponosnom vlasniku plave ptice u srcu?
Nije teško dokazati da su Hemingvej, Selindžer ili Ficdžerald bolji pripovedači; nije teško, verovatno, dokazati ni da su Ezra Paund, Alan Ginzberg ili Lorens Ferlingeti bolji pesnici, ali, opet, sve to dokazivanje ništa ne bi dokazaloBukovski je autonomna pojava u američkoj književnosti XX veka, prevelik da bi bio ignorisan i previše osoben da bi tako lako bio poklopljen nekimdrugim boljim. Percepcija autora i njegovog dela zavisi od toga na koji način čitalac želi da mu priđe. Najčešći je onaj pristup u kome je Bukovski predstavljen kaorokenrolpisac (inače, nije voleo rok muziku, premda je napisao jednu vrlo interesantnu reportažu sa koncerta The Rolling Stones-a sredinom sedamdesetih) - svadljivi, olinjali mačo tip koji ne silazi sa šanka osim kada odlazi nekud sa nekom prostitutkom ili kada sa nekimdobro uhranjenim kamiondžijamatreba da se pesniči u haustoru. Drugi, takođe čest, pristup Bukovskom je baziran na slici iz poznih danadžangrizavi starac koji ubija vreme na hipodromima sitno se kladeći na konje i otrovno komentarišući poludeli svet u kome cvetaju atomske bombe. Za ispravnost obe ove varijante se mogu naći valjani argumenti, no, ja sam uvek Bukovskog najradije doživljavao na jedan treći način. Za mene će on ostati onaj tip koji besomučno prebira po policama u javnoj biblioteci gde nailazi na romanUpitaj prahDžona Fantea i tako, stojeći naslonjen na policu, pročita gotovo pola knjige. Za mene je on čovek koji već oslepelom Fanteu na gotovo samrtničkoj postelji izaziva osmeh kada mu kaže da piše podjednako dobro kao Hemingvej. Meni je drag Bukovski koji u jednom eseju piše da se dovoljno napio da prvi put može iskreno da prizna da je Ginzbergnajprodornija i najuzbudljivija pesnička silaposle Vitmana. Dakle, Bukovski o kome govorim je, na nekom zaumnom nivou, uvek svestan činjenice da je sve što nas okružuje tekst (premda ne verujem da je voleo postmoderniste) i koji svako svoje delovanje doživljava kao bavljenje književnošću.
Čarls Bukovski (1920-1994)
Knjiga izabranih pesamaKakva korist od naslovakoju je priredio Vojo Šindolić sad već daleke 1986. godine prvi je izbor iz poezije Čarlsa Bukovskog objavljen na našem izmučenom jeziku sa (za sada) četiri imena. Ovaj pionirski poduhvat u upoznavanju svekolikih jugoslovenskih čitalaca sa jednim obimnim pesničkim opusom savršeno je odmerensažetost izbora i urednička preciznost su doveli do toga da je teško u ovoj knjizi naći pesmu koja nije sjajna, a kamoli nekakvu lošu (a nije da Bukovski nije umeo da napiše i svakakve bezvezarije, doduše, češće u svojim proznim istupima). Pesme su raznolike, te kako god da pristupate Bukovskom, naći ćete nešto što oduševljava dušu sirovoj poeziji sklonu. Recimo, pesmaPoslednja generacija, u izvesnom smislu je paradigmatična za onogknjiževnogBukovskog koga rekoh da najviše volim. U ovom pravom dragulju, pesmi-eseju, Bukovski piše o čuvenojizgubljenoj generaciji, Parizu i Hemingveju, Haksliju i D.H. Lorensu, Gertrudi Stajn i Džojsuiz svakog stiha izbija gotovo usplahireni odnos pesnika prema svojim, upotrebimo tu strašnu reč, idolima. Ipak, ono što je prisutno u gotovo svim pesmama u ovom izboru su brutalno precizna promišljanja o mnogostranoj američkoj svakodnevicisvet opisan iz perspektive pesnika uvek okrenutog u suprotnom pravcu u odnosu mase; pesnika koji je, kako Šindolić piše u pogovoru,ljudsko biće dotjerano uza zid sebe samog. Bukovski opisuje ono što vidi, opisujeotrcane živote što se podupiru jedan o drugi, a nema se kuda, opisujeneprekidne serije malih tragedija koje čoveka teraju u ludnicu, ali i priča o tome kako mu jepoštena žena potrebnija više nego pisaća mašina, premda kada savetuje čitaoca kako da postane veliki pisac kaže da mora danabavi veliku pisaću mašinu, da jeudara jakoi daučini od toga teškašku borbu. I, naravno, nekom budućem velikom piscu kaže da seseća starih pasa koji su se borili tako dobro: Hemingveja, Selina, Dostojevskog, Hamsuna.
Ako ne poznajete dobro pesnički opus Čarlsa Bukovskog, ova knjiga je idealna prilika da to promenite. A sa druge strane, ako ste već izverzirani ljubitelj, čitanje ove knjige pesama (obogaćene originalnim crtežima Čarlsa Bukovskog), stvarno može predstavljati... pa, zadovoljstvo. Zadovoljstvo kao reč, svakako, zvuči banalno i izlizano, ali evo šta Bukovski kaže o tome u ovoj knjizi - „zadovoljstvo između agonija eliksir je postojanja“.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 11.2.2013.)

Нема коментара:

Постави коментар