недеља, 05. јануар 2014.

Interesuju me svakodnevne priče običnih ljudi (intervju - Rumena Bužarovska, književnica)



Rumena Bužarovska je makedonska spisateljica, ovog proleća prilično prisutna na našoj književnoj sceni. Naime, u aprilu je bila gošća regionalnog književnog festivala Na pola puta, a ovog meseca je stipendistkinja Krokodilovog rezidencijalnog programa. Večeras će u 20h u Kulturnom centru „Grad“ biti promocija njenog književnog stvaralaštva, a, osim autorke, govoriće i Vladimir Arsenijević (Krokodil), Ružica Marjanović i Marija Ramović (Na pola puta, Grupa 484). Moderatorka je Tijana Spasić, urednica književnog programa KC Grad. U susret promociji sa autorkom smo, između ostalog, razgovarali o američkoj književnosti, humoru, rodnim ulogama i književnim scenama u Makedoniji i Srbiji.

Kako, iz Vaše vizure, izgleda biti pisac u Srbiji, a kako u Makedoniji, budući da su obe zemlje tek derivati Jugoslavije?
Nisam sasvim sigurna kako je to biti pisac u Srbiji, budući da nisam dovoljno dugo ovde da bih donela nekakvu racionalnu ocenu situacije. Ali, primetila sam nekoliko razlika. Glavni razlog zašto te razlike uopšte postoje je činjenica da je makedonsko govorno područje znatno manje nego srpsko/bosansko/hrvatsko. Zbog toga je vaša scena mnogo raznovrsnija, te su i srpski pisci upoznatiji sa radom drugih iz regiona i obratno. Tako se stvara prostor za razvoj kritičkog mišljenja među svim tim piscima, a kritičko mišljenje prirodno vodi ka napretku. Makedonija, sa druge strane, ima jako malu scenu sa vrlo ograničenim brojem publike koja razume i čita na tom jeziku. Svi se međusobno znamo i veoma je teško kritikovati „kolege“, a vrlo često su te kolege zapravo prijatelji ili profesori. Ako i budete kritični, to se ne zaboravlja. Sve to vodi, naravno, ka maloj, nekritičnoj književnoj sceni, gde se toleriše mnogo loše literature, a ponekad se upravo ta loša literatura i hvali. Ta scena izgleda kao jedna zatvorena grupa sa jasnom hijerarhizovanim establišmentom koji je jako teško uznemiriti. Čini mi se da situacija u Srbiji nije toliko strašna.
Junaci Vaših priča su uglavnom obični, mali ljudi, neretko izgledaju kao da su izašli iz kratkih proza američkih pripovedača kao što su Karver ili Apdajk. Između ostalog, vi na fakultetu predajete upravo američku književnost. Koliko je i kako to uticalo na motivaciono-stilskom planu na vašu prozu?
Jako mi je teško da odredim moje uzore i uticaje. U početku sam se oduševljavala ruskim proznim piscima. Onda sam nekako uletela u englesku literaturu, a zatim i američku. Najviše me privlačila njihova kratka priča, ali u vreme kada sam počela da predajem i da pišem o američkoj književnosti, već sam pisala i svoje kratke priče. Otkrila sam da ta tradicija u pisanju nekako odgovora mom ličnom senzibilitetu, naročito autori kao što su Fleneri O'Konor, Džumpa Lahiri, Rejmond Karver i Džon Čiver. Takođe, živela sam u SAD-u tokom formativnih godina detinjstva i duboko je na mene uticao tamošnji oblik izolacije i usamljenosti, porodične disfunkcionalnosti. Možda su i ti faktori uticali na moj stil i izbor tema. Interesuju me svakodnevne priče običnih ljudi prosto jer verujem da na taj način pišem o onome što znam i osećam najbolje. Verujem u suptilnost i iskrenost, budući da sam sigurna da pretenciozna literatura smrdi. Takođe, interesuju me i priče o malograđanima jer se kroz njih jako dobro vidi kako se društveno-politička situacija ocrtava na obične, male živote.
Osim knjiga priča, izdali ste i jednu studiju koja se bavi humorom u kratkoj prozi. Vaše priče, takođe, neretko su duhovite. Zbog čega mislite da je važno da pisac bude duhovit?
Niko ne voli ljude bez smisla za humor. Isti aršin bi trebalo upotrebiti i za pisce. Ali, mnogo je predrasuda koje govore da kada pređemo na polje humorističkog, prelazimo u isto vreme i na polje efemernog. Uopšte se ne slažem sa takvim stavom. Humor ne bi trebalo posmatrati kao nešto „neozbiljno“. To je jedan saznajni, misaoni proces koji služi kao jako važno kritičko sredstvo u društvu. Pomaže nam da uvidimo svu apsurdnost u stvarima i da usmeravamo naše delovanje bez grubosti i konflikata koje izazivaju tradicionalniji, ozbiljniji pogledi na stvarnost. Humor je važan u našim životima i, kao takav, trebalo bi da bude važan i u književnosti.
Pisanje proze, bavljenje teorijskim pisanjem, rad na fakultetu – to su neke prizme kroz koje se prelama Vaše bavljenje književnošću. Ipak, kako vi sebe prvenstveno vidite?
Jako se prijatno osećam u učionici, kao da mi je prirodno okruženje. Takođe, to je moj osnovni izvor prihoda, moja profesija. Zato sebe primarno vidim kao profesorku. Pisanje je nešto u čemu mnogo uživam, ali ne mogu da živim od toga. Pokušavam da nalazim vreme za pisanje kada god mi obaveze dozvoljavaju. Rad na fakultetu, srećom i na čemu sam veoma zahvalna, daje tu vrstu mogućnosti. Moje druge obaveze su povezane sa radom na fakultetu: pisanje teorijskih radova i prevođenje sa engleskog na makedonski.
U vašim pričama slika sveta je uglavnom data iz ženske pozicije, a vi svojim pisanjem osvetljavate niz problema koje nosi rodna uloga koju žene igraju. Koliko vam je važno da u pisanju imate prostora da se bavite rodnom problematikom?
Odrastanje u dominantno patrijarhalnom društvu je svakako dosta uticalo na moje pisanje, te mi je potpuno prirodno da se bavim tim temama. Veoma je to važna perspektiva za osvetljivanje najdubljeg disbalansa koji postoji - nejednakosti između žena i muškaraca. Veštačke rodne uloge koje igramo u drušvu duboko određuju naše ličnosti i naša osećanja i zbog toga verujem da je neophodno u pisanju dohvatiti se ovih tema. Naravno, sve zavisi od pojedinačnog autorskog senzibiliteta. Lično, ja uživam da čitam pisce koji se bave tim temama, bez obzira da li su iz regiona ili ne, dok drugi ljudi, naravno, mogu i drugačije to da posmatraju.

(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 21.5.2013.)

Нема коментара:

Постави коментар