недеља, 05. јануар 2014.

Moralna obaveza i umetnička odgovornost (intervju - Ildiko Lovaš, književnica)


Promocija romana „Kamenčić“ Ildiko Lovaš biće održana večeras u Kulturnom centru „Grad“. Na promociji će, osim autorke, govoriti i Dejan Ilić, urednik izdavačke kuće „Fabrika knjiga“ koja je izdala roman i Tijana Spasić, urednica književnog programa KC „Grad“.
U romanu „Kamenčić“ pratimo dve paralelne priče. Prva priča je o Leni, profesorki istorije i okidač u toj priči je leš pronađen na tavanu škole u kojoj ona radi. Leni taj događaj duboko potresa i ona, izrazito se suprotstavljajući kolektivu u kom radi, uporno problematizuje tu situaciju. Na jednom mestu, ona kaže „Na život svakog ubijenog čoveka mi moramo da odgovorimo”. Druga priča je kontrast prvoj i u njoj autorka piše o Leni Rifenštal, kao svojevrsnom simbolu umetničkog ćutanja pred zločinima. O romanu i širokom opsegu tema koje obrađuje, razgovarali smo sa Ildiko Lovaš.
Jedan od osnovnih motiva Vašeg romana je odgovornost da se razmišlja i govori o zločinu. Kolika i kakva je odgovornost umetnika da govore o zločinima i imaju li oni veći stepen odgovornosti u odnosu na one koji se umetnošću ne bave?
Umetnici treba da govore o onom, što ih interesuje, prema čemu imaju znatiželju, pa žele naći odgovore, pre svega za sebe pa onda tako, preko svog razmišljanja, svoje posebne književne istrage (ako možemo da suzimo krug na pisce) i za čitaoce. Svakako tu pripadaju takozvana večita pitanja, kao što su smrtnost, smisao života, ljubav, ali svakako tu pripada i moralna odgovornost, možemo da navedemo kao primer grčku tragediju, lik Antigone ili Agamemnona. Ako želimo da to pitanje formulišemo kao pitanje za naš prostor i naše vreme (istočna i srednja Evropa, druga polovina XX veka) onda možemo reći da je za nas moralna obaveza da pričamo o gresima koje smo videli za vreme i na kraju II svetskog rata (nismo o tome dovoljno duboko i dovoljno iskreno pričali, pisali), za vreme komunizma (nije sramota da su danas najveći zagovornici demokratije i liberalizma, kao intelektualci, pisci i pesnici pisali pesme i tekstove o drugu Titu - svi smo mislili da smo izgubili nekog najbližeg, ali o toj krivoj psihološkoj situaciji treba iskreno pisati, što nisu uradili vojvođanski mađarski pisci te generacije). Umesto njih ne možemo imati moralnu obavezu ili umetničku odgovornost, ali moja generacija treba da ima za ono što nam se desilo krajem osamdesetih, pa i za ono što se dešava do dana današnjeg. Da li je to moralna obaveza ili umetnička odgovornost? Mislim da jeste. Ali onda kako mogu da kažem istovremeno i to, da umetnici treba da govore o onom što ih interesuje? Jedno ne isključuje drugo. Kažu da se umetnici razlikuju od drugih po tome, što su osetljiviji, vide i osećaju malo više od osrednjeg – te su nijanse dovoljne za stvaranje. To ,,malo više“ važi i za ono, što vide u društvu, kako gledaju na to, šta se dešava sa društvom. Da li je njihova obaveza da govore o tome? Ubeđena sam da jeste. Ali ne licemerno, držeći ogledalo okrenuto prema drugima. Nego držeći ogledalo prema sebi i preko svoje umetnosti iznaći odgovore, koji su bitni za druge, za društvo. Ako tako gledamo, onda oni imaju veći stepen odgovornosti.
U vašem romanu se ne bavite previše neposredno recentnom balkanskom istorijom, ali atmosferu u romanu obeležava neka, vrlo balkanska, stalna prisutnost nasilne smrti. Da li su, po vašem mišljenju, knjige odgovorne da govore o onome što balkanska (a naročito postjugoslovenska) društva proživljavaju poslednjih par decenija?

Što se nama desilo, to se nije nigde desilo u Evropi od 1945 godine. O tome je na divan način, ne patetično, ali ironično i mudro pisao Patrik Ouržednik u svojoj knjizi Europeana. Šta želim da kažem? Da nije samo pitanje da li treba da tražimo odgovore na to što nam se desilo poslednjih par decenija, nego je pitanje i na koji način to radimo? Na kom estetskom nivou? Banalni odgovori, koje mogu dati osrednje obrazovani, načitani ili talentovani umetnici mogu biti čitani, ali sa njima nikako ne možemo da dajemo odgovore na opšta ljudska (večita) pitanja našeg vremena ili odgovore na pitanja vezana za blisku prošlost, koja sputavaju ili objašnjavaju našu sadašnjost.

Ako govorimo o odnosu pojedinca prema (auto)nasilju koje se dešava neposredno oko njega, da li odgovor na pitanje zašto je taj odnos takav treba tražiti u ideološkom kontekstu određene zajednice ili u jednostavnoj, svevremenskoj činjenici da je, kao što piše na jednom mestu u romanu, „čovek bedno govno“ i da je „baš to ono što je u njemu najčvršće“?

Nikad ne možemo znati, kako bismo se ponašali u nekoj krajnoj situaciji, dok se ne nađemo u takvoj. Možemo pretpostaviti, da bismo pomogli starici ako neki istrgnu tašnu iz njenih ruku, ali možda bismo samo stajali skamenjeni ili bismo otrčali u suprotan smer. To ne bi značilo da smo bedno govno, ali svakako bismo valjda imali grižu savesti. Želim da kažem da je linija, koja pojedince deli na dobre i zle veoma tanka, uvek zavisi od situacije, i moramo toga biti svesni. Kada pričamo o nasilju, ili o tome, kakve odgovore, reakcije imamo na posredno, neposredno nasilje (prema deci, ženi, nekoj manjini) ne verujem ni u kakvo uopštavanje, ali verujem da u mnogim situacijama licemerni javni govor nam ne pomaže. Ako u moralnom smislu Evropa treba da nađe nove, adekvatne odgovore, onda to treba da učini na ovom polju. Kakvo povratno dejstvo ima politički korektan govor na društvo? Gde se nalazi ta tanka, ali veoma značajna linija, za koju moramo da se držimo, inače će društvo izgubiti ravnotežu.
Priča romana je delimično smeštena u školu, a glavna junakinja predaje istoriju. Polazeći od ovog alegorijskog okvira u kome leš smrdi iznad kabineta za istoriju dok nezainteresovani profesori listaju kozmetičke kataloge – šta mislite, kakva je uloga obrazovanja, a kakva bi trebalo da bude u stvaranju odnosa prema zločinu odnosno, šire gledano, nasilju?
Ja sam odrasla u Subotici, i nisam imala mogućnost da pohađam gimnaziju, jer u moje vreme ona nije postojala, ukinuta je, pošto je u sistemu školstva doživljavana kao ,,malograđanski šik“, pa su nam smestili deveti-deseti razred i srednje škole. Tako sam završila srednju školu, društveni smer. Profesori su nam, naravno, bili bivši profesori gimnazije. Ubeđena sam da nas srednjoškolske godine određuju. To, kakvi ćemo ljudi postati, zavisi od toga što za te četiri godine naučimo i u moralnom smislu. Obrazovanje nije samo ono što se nauči, nego pre svega primer stava i držanja.
Osnovni tematski okviri vašeg romana su izuzetno ozbiljni. Ipak, Vaša knjiga je natopljena humorom, brojnim referencama na pop kulturu, kao i jako blagim obrisima kriminalističke literature. Kako je teklo vaganje između toga da knjiga bude i ozbiljna i zabavna?
Kada sam bila mlađa, bojala sam se, da se neće videti u tekstu koliko sam radila, učila, čitala dok sam se pripremala. Mislim, da je to obična greška mladog pisca, mala snobovska distanca od osrednjeg. Danas se više ne bojim toga, znam da sve što sam naučila, sve o čemu sam čitala i razmišljala, biće u rečenicama, jer ne može biti drugačije – ja tako pišem. To me oslobađa. I od tada želim samo da budem pisac. Što znači da govorim o tome šta me interesuje, a i da zabavljam čitaoce. Ta dvojnost je najlepše u umetnosti.  

(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 19.2.2013.)

Нема коментара:

Постави коментар