Stvarnost doživljavam u nervoznim prekidima (intervju - Faruk Šehić, pisac)

Književni festival „Krokodil“ je nedavno pokrenuo rezidencijalni program u kome jednomesečni boravak u Beogradu dobijaju pisci iz regiona. Faruk Šehić, prozaista i pesnik iz Bosne i Hercegovine, gost je ovog programa u novembru. Šehić je jedan od najpriznatijih i najpoznatijih pripadnika svoje, kako kritičari često kažu, „pregažene generacije“.

Nedavno ste dobili prestižnu regionalnu nagradu „Meša Selimović“. Bez obzira na neke poluskandale koji su pratili dodelu, koliko vam ta nagrada znači?

Naravno da znači. Svaki pisac koji bi rekao da mu nagrada ne znači ništa bi lagao. Kada odbiješ taj finansijski deo, koji nije zanemarljiv, znači ti kada vidiš i ko je u žiriju i kakva je bila konkurencija i to, eto, što je nagrada za najbolji roman u regiji. Nagrada je značajna, ali najbitnije da je čovek sam zadovoljan knjigom i da od čitalaca ima dobru recepciju.

Kako ste onda zadovoljni recepcijom čitalaca, obzirom da je u izvesnom smislu vaš roman „Knjiga o Uni“ odmak u odnosu na ono što ste do sada pisali?

Drago mi je da si to tako video, premda se nisam svim silama trudio da se promenim, na kraju krajeva, zašto bih se menjao ako je stvar dobra. Ali, dobro, promena je tu čisto da meni kao piscu ne bude dosadno da radim stalno iste stvari. Čak i kada postoji zadovoljština kod publike, ona se istroši, jer umoriš ljude istim postupcima ili stilom. U ovom romanu (mada, on nije čisti roman, ali, 'ajde, nazovimo ga tako) ima dosta više fikcije i fantastike nego ranije, nekih stvari koje sam ja sam sebi zacrtao da uradim i uglavnom sam uspeo.

U romanu postoji pripovedna ravan koja je komplementarna sa onim što inače pišete (delovi koji obrađuju ratnu i postratnu stvarnost), ali postoji i priča koja ide dalje u prošlost, duboko u detinjstvo, u jedno drugačije viđenje sveta, u opis stare kuće u kojoj je glavni junak pre rata živeo i sl. Zašto vam je toliko važna ta ideja o kontinuitetu identiteta u vremenu i može li njega uopšte biti kada se desi takav slom kao što je rat?

Naravno da ne može biti kontinuiteta. Ja bih to pre nazvao željom za kontinuitetom, željom za tom pravom linijom. Ona je nemoguća kada se desi rat, uvek imaš neke događaje koji te izbacuju iz te linije. Na kraju krajeva, ne doživljam ni stvarnost kao neku pravu liniju. Da je tako doživljam, verovatno bi i roman bio puno klasičniji. Stvarnost doživljavam u nervoznim prekidima, odlomcima. Kontinuitet je tu utopija, on se ne može doseći. On je želja da se popune neke praznine koje su čoveku bitne, premda će neke uvek ostati prazne. Recimo, taj glavni junak, koji je delimično autobiografski, on kao i stotine hiljade ljudi treba taj povratak u prošlost. Nije taj identitet koji traži identitet u onom etničkom ili religijskom smislu. Zamisli situaciju da sada, u ovom trenutku se tvoj život sastoji od određenog broja stvari koje imaš. I onda neko dođe i kaže da moraš bežati iz ovog grada – ti, tvoji roditelji, prijatelji – jer hoće da te ubiju jer imaš drugačije ime i prezime. Onda počinje tvoje neko novo vreme, vrema rata ili izbeglištva. I nakon pet godina opet se vraćaš u svoje mesto, imaš veliku volju da nastaviš sa životom, ali onda shvatiš da nemaš svojih stvari. U redu su emocije, sećanja su OK, ali oni mogu biti konstrukcije. Ali pravi, čvrsti predmeti te mogu uputiti u neku stvarnost koja je postojala. Ali njih nema, pa nema ni kontinuiteta.

Pripovedanje u romanu je nelinearno, a i fabula izostaje u klasičnom smislu te reči. Čitava knjiga se sastoji od flešbekova koje prilikom hipnoze doživljava glavni junak; roman je njegov memorijski mozaik u kome se vide i slike detinjstva, prirode, reke Une, rata i tako dalje. Kako je tekao sam proces pisanja ovakvog, po svim parametrima, neobičnog romana?

Nisam imao jasnu ideju u početku, sve je visilo u zraku, imao sam samo fragmente koji su meni bili zanimljivi i nisam znao šta bih sa njima. Objavljivao sam te delove tu i tamo, recimo u „Sarajevskim sveskama“. Ali u poslednje dve godine sam radio ozbiljno, nacrtao sam sebi koncept i prilično sam ga ispoštovao. Mada, kritičari mi najviše zameraju tu strukturu, znaš, tu hipnozu, kao trebalo je više da pišem o tom hipnotizeru i da to bolje utemeljim. U nekom momentu mi se činilo da će knjiga postati previše složena. Zavisi kako ko shvata književnost. Jebi ga, ja više volim pročitati pasus Bruna Šulca, nego velike kupusare nekih drugih autora. Nije da potcenjujem rad na naraciji, na tim pripovednim tehnikama, ali druge stvari su me zanimale.

U svim vašim delima postoje elementi koji se, čak i sasvim površnim uvidom u vašu biografiju, doimaju autobiografskim. Koliko je moguće odmaći se u pisanju od vlasititog života?

Imam teoriju da je Borhes u pravu kada kaže da je svaka književnost autobiografska. Teško mi je uveriti se u to Treće lice, iako možeš formalno pisati u njemu. Nema potrebe se odmačinjati od onoga što ti može biti građa. Bitno mi je da prepoznam tu neku opsesiju, tu neku tačku u sebi koja će mi u delu biti bitna. Šta je izvan tebe i mene? Mi možemo kreirati umjetne svetove, vještačke: praviti velike utopijske vizije, pozitivne ili negativne, ali one se sve na kraju reflektuju na stvarnost. Ne znam šta to mogu napisati, a da je izvan mog uma.

Josip Mlakić piše da je vaša knjiga priča o ratu „Pod pritiskom“ ispripovedana iz perspektive nišana na kalašnjikovu. Otišao bih dalje i rekao je vaše pisanje o ratu iz perspektive puščanog zrna tj. Pojedinca izgubljenog u tom krvavom ludilu. Mislite li da o ratu literatura uopšte može reći nešto više od priče nekog pojedinca?

Literatura je uvek neka vrsta utehe, nema tu odgovora na velika pitanja. Imao sam želju da pokušam približiti momenat rata, a ne nešto objašnjavati. Uvek me pitaju što nisi ubacio ovo ili ono, pa, jebi ga, nisam pisao „Rat i mir“, ne može stati sve u jednu knjigu. Ta moja knjiga je imala dobar eho, ali nije to baš za svačiji stomak. Ona je u nekim svojim pasažima toliko hiperrealistički pisana, da će možda neki ljudi koji budu istraživali ove ratove, kroz njih moći da saznaju koliko je bilo cigara na frontu i slične stvari. Likovima nisam menjao imena. Neki to zovu naturalizmom, neki drugačije.

U jednoj svojoj pesmi kažete „Sarajevo, ništa mi nisi dalo izuzev svoju poeziju“. Kako danas gledate na Sarajevo, kao grad u kome živite, kao grad koji je u bivšoj zemlji imao jednu specifičnu auru i koji je u raspadu te zemlje zadobio posebno tragičnu ulogu?

Znaš kako, ja živim tu sedmaneset godina. To je moj grad. Volim biti tamo, volim ga fizički, volim taj prostor, volim te ljude. Sa jedne strane to je najljepši grad na svetu, ali opet je tu izuzetno teško živeti. Oko tog stiha je bilo dosta priče, ljudi su ga i ispravno i krivo shvatali. „Sarajevo, ništa mi nisi dalo izuzev svoju poeziju“, ali ako je meni poezija najvažnija tada bila, onda mi je ono dalo sve.

Već neko vreme boravite u Beogradu u okviru Krokodilove stipendije. Kao i Sarajevo, i Beograd je imao specifično mesto u Jugoslaviji, ali je imao opet jednu specifičnu ulogu u njenom raspadu, gotovo dijemetralno suprotnu u odnosu na Sarajevo. Kako vam danas izgleda Beograd posle nekog vremena koje ste tu proveli?

Jedan moj poljski prijatelj je na pitanje kakav je Beograd, rekao „Tužan je to grad. To je glavni grad imperije koja je propala.“ Pisao sam sad tekst o boravku ovde zbog koga su me napadali jer kao napadam Sarajevo, a glorifikujem Beograd - iako sam ja napisao da i u Beogradu ima negativne energije, da ja jasno po pasažima vidim te nacionalističke i homofobne grafite. Kada bih živeo sto godina u Beogradu, ne mogu zaboraviti da je odavde moj grad napadnut, iako su to radili neki tamo drugi ljudi. Ja sam u jednoj šizofrenoj situaciji, grad mi se sviđa, ali sam svestan da ono zlo nije iskorenjeno u potpunosti. Što mene ne obavezuje, naravno, da ja sada ne mogu mirno se šetati gradom i uživati, nisam ja došao ovde se boriti sa srpskim desničarima. Uostalom, i Sarajevo je težak grad za življenje, ali imam i tamo svoju svetiljku, imam i tamo neka svoja mesta i neke svoje ljude.

Na više mesta ste se složili sa Avdićevim stihom da je bratstvo i jedinstvo završilo u masovnim grobnicama i koncetracionim logorima. Ipak, sama činjenica da ste u Beogradu, da razgovoramo i da se vaše knjige čitaju i ovde i u Zagrebu govori da je neki deo jugoslovenskog nasleđa ostao. Kakav je vaš danas stav prema tom nasleđu?

Bratstvo i jednistvo je bila floskula, dekret, ali opet bolje i to nego da su govorili „mrzite se“. Koliko god ona bila malo totalitarna, opet je bolja nego da je bila suprotna. I nije tačno da je bila baš na silu sprovedena. Neki ljudi su verovali u to i oni su imali najveći slom. I ja sam verovao u nju. Nisam ja nostalgičar za državnim uređenjem, naravno. Sada je u nekom smislu, druga situacija. Sada se ljudi, kao što kaže Avdić, upoznaju kakvi stvarno jesu. Možda bi se mi u Parizu družili da se sretnemo, po nekoj vokaciji, jer smo novinari i pisci. Radimo opet na nekom povezivanju jer nismo mi ni počeli rat, nismo mi ni prekidali veze - pa nismo se ni poznavali pre rata.

(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 1.12.2012.)