Betoven

Nikada nisam slušao

klasičnu muziku.

Jasno, nisam nikada

bio ni toliko glup

da je javno pljujem.

Barem ne previše.

Ni izbliza onoliko

koliko sam pljuvao

druge stvari koje ne volim.

Ti si je oduvek volela.

Previše bi bilo reći

da si pasionirani i sistematično obrazovani

ljubitelj,

izvini,

ljubiteljka klasične muzike,

ali bi na ono pitanje

a šta ćemo sad da slušamo

do koga smo uvek dolazili

dok smo provodili dane u našim stanovima

često izbacivala nekog klavirskog Šopena.

Ja sam negodovao,

a kada bih bio baš loše volje

ismejao bih te,

optužujući za lažni elitizam

ili već neku sličnu budalaštinu

koju može da isporuči moj mozak,

baždaren da radi samo u okvirima

ovih ili onih

-izama.

U mojoj maloj mitologiji

imalo je mesta

samo za moje

rokenrol hedoniste,

pank buntovnike,

kantri odmetnike

i za mene,

ni poštenog pokušaja hedoniste,

a kamoli buntovnika ili odmetnika.

Onda smo jedne večeri

odlučili da nećemo da raskinemo,

ali da je bolje da se neko vreme ne viđamo.

I mnogo smo plakali.

Kojim metaforama to predočiti, koje pesničke slike dozvati u pomoć sad?
Slab sam sa njima i kada govorim o stvarima koje me mnogo manje peku.

I ne bih više o toj večeri,

izvini,

ali već vidim horde oštrozubih kritičara

kako skalperima u erekciji

seku moje sećanje na to veče,

tvrdeći,

boldovano,

da ti moji patetični izlivi uopšte nisu stihovi,

nego tek naslagana opšta mesta.

Bilo bi lako da im se na ovom mestu

pesnički najebem mile majke i tetke,

samo kada meni,

zbunjenom i uplašenom,

ne bi bilo stalo do njihovih pozitivnih recenzija.

No, sada je pola tri ujutru.

Počinje osamnaesti dan

implementacije našeg

dobrovoljno-samoubilačkog

sporazuma.

Legao sam u krevet.

Uključio TV.

Na javnom servisu

nekada bratske Hrvatske

nekakav klasični orkestar svira

Betovena,

neka je sonata u pitanju,

nisam stigao da pročitam naziv.

Sam sam u sobi i ne moram da se skrivam

od prezrivih pogleda

jer nisam čuo za dotičnu kompoziciju

i ne moram da im uzvraćam

kontra-pitanjima

a koji je tebi omiljeni stramerov solo album

da li više voliš kada girl from north country peva sam dilan ili kada to radi sa džonijem kešom

a hoćeš li da popušiš moj pametni i u pop kulturu upućeno-ukrućeni kurac?

Ili već nešto tako.

Zbog nekih je stvari dobro biti sam.

Ali, eto, sada se ova kompozicija

niotkuda pojavila

i iz bespuća posle ponoćne

televizijske programske šeme

uvukla

i ugnezdila u moju mitologiju.

Slušam harfu,

gitaru sa plastičnim žicama,

gudače raznorodne,

klavir,

gledam pingvina

kako mlati rukama

ispred njih,

muzika

gluvo-genijalnog

Nemca ispunjava

praznu sobu

i herojski hvata svoje mesto

u negostoljubivoj tami

moje lobanje.

Ležim na fotelji,

sam sam

i nema potrebe da razvlačim

veliki krevet.

Nepoznati zvuci prijaju,

prijaju jer je samoća još nepoznatija,

prijaju jer podsećaju na tvoje prisustvo,

a nisam znao koliko mi ono znači

dok nisam osetio tvoje odsustvo.

Podsećaju na mirise,

na slatku oporost tvog pupka,

na dodire,

naviku da hodam sa rukom sigurno smeštenom u tvoju,

na jutarnja meškoljenja pod vlažnim jorganom.

Na tugu kada shvatim

da moja pamet ne može da smisli reči koje bih želeo da kažem.

I zato prekidam ovu pesmu ovde, bez ikakvog logičnog kraja.
Olakšavajuća okolnost je da nema ni logičan početak,

a i u sredini je malo šta logično.

Ostaje samo Ludvig Van Betoven

kao soundtrack nedostajanja.