Sjajna mjesta za nesreću - IZ BIBLIOTEKE – Bekim Sejranović, "Nigdje, niotkuda" (Booka, Beograd, 2012)

Na jednom mestu Radjard Kiplig je pisao o pripovedanju i njegovom drevnom poreklu. Neki pračovek, zvao se Urgk ili Mneegleeg, vratio se jednom iz lova i oko logorske vatre pričao svojim saplemenicima kako se loveći susreo sa nekakvim strašnim stvorenjem – pritom, dodajući ili preterujući, dakako, u korist tog usmenog „književnog teksta“. Ovaj primer navodi u svojoj „Teoriji književnosti“ Zdenko Lešić, a proces prapripovedanja može biti ilustrativan za početak priče o izvanrednom romanu „Nigdje, niotkuda“ Bekima Sejranovića.

Sejranovićev prvi roman je natopljen autobiografskim referencama i sam autor se ne trudi da ih sakrije. U tom smislu, više „verujemo“ Sejranoviću kada nas, svoje čitaoce, okupi oko nekave imaginarne logorske vatre; njegove priče o životima u samoupravnoj Jugoslaviji, a potom i u Norveškoj nam deluju nekako „autentičnije“ kada bacimo pogled na biografiju autora. Ipak, treba se setiti Karla Maja i koliko smo mu verovali kada nas je zajedno sa Vinetuom i Old Šeterhendom (ili Fajerhendom, zavisi od prevoda) vodio kroz prerije, a da, sa druge strane, nikada u životu nogom nije kročio na tlo Severne Amerike. Izgleda da su ključ otkrili pripovedači s početka teksta – Urgk i Mneegleeg – i da je on upravo u onom dodavanju i preterivanju tj. umeću da se ispriča priča.

Svejedno u kom životnom dobu da su vas zatekli balkanski ratovi iz poslednje decenije XX veka, postoje argumenti kojima se da braniti da su to najgore godine kada se tako nešto moglo desiti (ključna reč je „zatekli“ – dakle, ovom tvrdnjom su izuzeti oni koji su ratove dočekali srećno&berićetno). Bilo da ste u starosti gledali kako se urušava zemlja u kojoj ste proveli veći deo svog života, bilo da ste rođeni na zgarištu te zemlje, bilo da ste, kao junak romana „Nigdje, niotkuda“ bili jedva punoletan mladić – možete se pronaći u onim proročkim stihovima riječkog sastava Let 3 „izgubljeni, ima nas još...“. Sejranović priču o svom izgubljenom junaku vodi u dva plana. Jedan je onaj sadašnji, imigrantski u Norveškoj, zemlji prividne, gotovo postistorijske idile koja i nije baš takva kada ste Drugačiji Stranac (u izvesnom smislu, ovaj deo priče se rimuje sa još jednim vrlo dobrim romanom savremene ex-jugoslovenske književnosti „Sjajno mjesto za nesreću“, Damira Karakaša, samo što je Karakašov izveštaj sa dna Naprednog Sveta stacioniran u Francusku). Drugi pripovedni plan se sastoji od mnoštva slika istrgnutih iz raznih delova života glavnog junaka – slike detinjstva, turbulentnog odrastanja i odlaska iz zemlje čine jedan nervozan mozaik. Kada se ova dva plana zavrte u Sejranovićevom romanu, dobijamo pripovest kojom odzvanja sumorna konstatacija Čarlsa Bukovskog da agonija možda menja oblik, ali nikada i ni za koga ne prestaje. To dobro uočava i Marija Nenezić, pišući o romanu „Nigdje, niotkuda“ u novosadskim „Poljima“, kada na samom početku teksta Sejranovićev roman čita u kontekstu „nesreće“ kao pojma koji je još u 19. veku Lav Tolstoj smestio u protstor Jedinstvenog („bila je to genijalna potrvrda onoga što je književnost odvajkada znala, a Život neprestano potrvrđivao“).

Bekim Sejranović (1972 - )

Premda nesreća jeste suštinski najšire određen prostor u kome se (dobra) književnost kreće, likova iz romana „Nigdje, niotkuda“ nisu tek kartonske figure koje se kreću ustaljenim šinama koje je projektovao (još jedan) Pisac zabrinut za to kuda se svet uputio (a uputio se, je li, nigdje, niotkuda). Sejranović ima zavidnu dozu empatije prema svojim likovima, ma kako njihove lične sudbine bile pritisnute tragičnim, bizarnim ili kojim god drugim teretom usuda. Pisac dinamično vodi priču u kojoj često menja kulise u kojima njegovi likovi obitavaju – od ni dovoljno urbanog, a ni dovoljno ruralnog izgubljenog socijalističkog sveta preko ratnih godina u kojima ljudi stradaju samo jer se nekako drugačije zovu do savršeno sređenog društva koje ispod svog tepiha gomila frustracije (tepiha ispod koga je izašao i jedan Brejvik). Ipak, ma koliko vam te kulise bile daleke ili bliske, roman otvara prostor i za stomačno/katarzično čitanje. Da se na sekundu odmaknemo od kritčarsko/novinarskog diskursa - zaista treba biti teški sociopata da se bez grča u stomaku pregura jedna od najbolje napisanih scena u romanu u kojoj narator, klinac odrastao u vrtlozima disfunkcionalne porodice, panka i lake narkomanije zajedno sa Aljošom, socijalističkim „od 7 do 3“ radnikom sedi u sred nedođije i tiho pevuše sevdalinku-poskočicu „Oj, djevojko, džidžo moja“; narator u mislima sa dedom koji je imao običaj mumlati tu pesmicu, a Aljoša zadubljen u svoj postživot jer je život ostao sa ženom i ćerkom u opkoljenom Sarajevu.

Može se taj osećaj nečega koji dobijamo čitanjem, verovatno, nazvati mnogim imenima. Već pomenuti Čarls Bukovski je to zvao „neophodni dar velike umetnosti“.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 28.1.2013.)