недеља, 05. јануар 2014.

Angažovani zanat (intervju - Ljubomir Živkov, kolumnista i satiričar)


Književni festival Krokodil počinje večeras i trajaće naredna tri dana. Programi se održavaju u Amfiteatru ispred Muzeja istorije Jugoslavije i počinju u 20 h. Prvo veče je posvećeno vezi između novinarstva i književnosti, a gosti će biti poznati regionalni kolumnisti/blogeri Ante Tomić, Teofil Pančić, Muharem Bazdulj, Ljubomir Živkov i Amitz Dulniker. Specijalni gosti prve večeri su autori sa satiričnog sajta Njuz.net. O kolumni i književnosti, ali i o satiri, radničkom pokretu i futrolama za tambure i tekstove razgovarali smo sa Ljubomirom Živkovom.

Kako se osećate na ničijoj zemlji između književnosti i novinarstva, koja strana vam je bliža? Postoji li i da li je uopšte važna jasna granica između njih?
Još pre nego što ću upisati fakultet čuo sam da je novinar propali pisac, ljudima je zgodno da tako misle: ne uspeš kao književnik, ali taj svoj sve u svemu nezdravi nagon za pisanjem zadovoljavaš u novinama potajno se nadajući da ćeš dospeti na viši nivo igrice, da ćeš jednog lepog dana napisati i štaviše objaviti knjigu, koja je kruna pisane reči. A moglo bi se to i posuvratiti: svaki je novinar unekoliko i pisac, jer mora da piše priče u unapred zadatom žanru, a svaki pisac nije istovremeno i novinar, štaviše u delima onih najboljih malo je toga što bi pripadalo jeziku i nivou medija, ergo, novinar je i pisac i poslenik istine, e sad, koliko će se koji žurnalista pokidati oko istine njegova je stvar.
Verujem da je kolumna nastala zato što se čitaoci novina umore i prezasite čitajući vesti agencija, jer se te vesti neminovno javljaju u predvidljivom obrascu, iole iskusan čitalac sit je i onoga što mu država preko njoj naklonjenih novinara poručuje, a ona to stalno radi, čas prikriveno, čas otvoreno: u takvom okruženju svako ko je iole pismen, ko ima trunčicu duha ima šansu da bude zapažen, pa i da zablista, tako ja vidim rađanje kolumne iz duha dosade.
Kod Kiša sam pročitao Zolinu rečenicu “veoma ste krivi kad rđavo pišete”, ona mi je opomena kad god mi kroz glavu proleti gorka a grešna misao “ne možete vi mene tako malo da platite kako ja mogu loše da pišem”.
Uskoro će u izdanju izdavačke kuće "Levo krilo" izaći Vaše izabrane kolumne. Kako vam ti tekstovi izgledaju kada se iz medija prebace u jedan drugačiji oblik? Šta famozni format knjige zahteva od tih tekstova što novine (ili Internet) ne zahtevaju?
Ovo me pitanje vraća u pradoba kad sam počeo da sviram tamburu, vežbao sam, vežbao, ali tek kad sam se iz Bačke Topole vratio sa novom čvrstom futrolom napravljenom po meri pomislio sam: čoveče, dobro ja sviram! Kad vidi ukoričen svoj rad, kad vidi svoju knjigu u izlogu (što se sa moje prethodne dve moje knjige nije baš često dešavalo), čovek se oseti kao ja gledajući futrolu. Ali objaviti zbirku kolumni opasno je: odvojene od banalnih novinskih vesti, postrojene jedna uz drugu, same, kolumne mogu podbaciti, a ono što se u mozaiku novina činilo osobenim stilom kolumniste, može u knjizi izgledati kao večno vraćanje ili večno vrćenje istog. Ipak, preuzeo sam rizik, najvećma zato što smo za “Levo krilo” uzeli tekstove koji govore o onome što je važno, a to je očaranost naše elite kapitalizmom (koga što je još smešnije kod nas gotovo i nema!), to je suštinska ravnodušnost vladajuće političke klase prema sirotinji, prema istini i prema pravdi. Radujem se što će u jednoj knjizi biti samo moj angažovani zanat, da ne kažem umetnost.
Svedoci smo ovih dana demonstracija u Sarajevu, Turskoj, a u prethodnih godinu-dve ozbiljne i širom svetom. No, u Srbiji tih problema nemamo. Vi često pišete iz jedne vrlo levičarske pozicije, te kako vama deluje ovaj srpski "sumrak" levice?
Ne znam kako je bilo u drugim zemljama koje su slovile za socijalističke, ali kod nas su u rekordnom roku iskorenjeni i industrija i radništvo. Ima naravno još živih proletera, ali ako njih pogleda osiromašeni uranijum mora pomisliti “pa ja sam još dobro prošao”: koliko sam puta pomislio dok sam slušao hvalospeve radnicima da nas drug Tito i CK precenjuju, da nam previše laskaju, sad smo dobili vlastodršce koji i ne glume da im je stalo do onih koji bi nešto opipljivo proizvodili. Oterani u prevremene i uvredljivo male penzije (na plavoj koverti treba da stoji mrtvačka glava: opasno po život!), ukinuti uz pomoć komičnih otpremnina, vraćeni svak u svoju siromašnu porodicu, gube radnici i veru i vezu sa drugima: osećanje poraza i odbačenosti toliko je snažno da se pitam hoće li se za mog života desiti nešto što bi ličilo na radnički pokret. Mislim da neće. 

(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 13.6.2013.)

Нема коментара:

Постави коментар