недеља, 05. јануар 2014.

Ne brini, Džuli, sasvim smo OK


 „Kad god bih imao ideju za roman, izmislio bih pisca, pripisao mu taj roman, i unutar kratke priče prepričao njegov sadržaj“, rekao je jednom prilikom Borhes. Čini mi se to kao zgodna strategija. Već neko vreme filtriram ideje za svoj prvi roman. Zapravo, nisu to samo ideje – detaljno razvijam priču, delim svoj fiktivni roman na glave, pažljivo razvijam fabulu i likove. I to nekako uvek usput. Beležim u svesku teze i crtice. Nisam još otvorila famozni beli New Page koji bi svečano obeležio početak Pisanja. Nisam – sve do sada. Međutim, čini mi se da je roman bila pretenciozna ideja. Verovatno neću moći da doguram dalje od priče. I priča je gord naziv – pre očekujem da nastane neka literana ispovest. Mislim da je to dobro ime – literarna ispovest.
Da li su se događaji o kojima ću pričati meni zaista dogodili? Umesto odgovora, iskoristila bih poruku čitaocu koju upućuje Tomas Vulf na početku romana „Pogledaj dom svoj anđele“ - svi smo mi zbir momenata naših života i svako ko sedne da piše će koristiti kreaciju svog mozga i ne može izbegnuti to.
Bila sam četvrta godina srednje škole. Intezivno sam se spremala za fakultet. Više nego što je to bilo potrebno. Gde god da sam se nalazila – u stanu, školi, kafiću – vukla sam sa sobom knjigu, podvlačila važne delove flomasterima najrazličitijih boja, prepisivala definicije u sveske i slično. Upisala sam opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu sasvim glatko. Iz ove perspektive, moje detaljne pripreme su neka neki način bile proizvod čiste dokolice i sujete. Moj tadašnji (a i sadašnji) dečko je bio u Budimpešti na postdiplomskim studijama.
Sećam se, jednog popodneva sedela sam u lokalnoj čajdžinici. Pokušavala sam da čitam. Neka ruka mi skloni pepeljaru sa stola. „Izvini, Milica mi reče da joj donesem pepeljare da opere“, rekao je. Milica je mahala iza šanka, a ja sam nabacila u redu je smešak. Nisam znala ko je taj momak. Delovao je starije od mene bar desetak godina. „Šta čitaš?“. Okrenula sam korice knjige ka njemu. „Hm, Veliki Getsbi. Pa, to je klasika, trebalo je do sada to da pročitaš. Kasniš, devojko, kasniš“, smejao se. Nisam progovarala. „Znaš, u jednom Osterovom romanu dvoje se upozna baš preko Velikog Getsbija. Slučajno momak sretne devojku u parku i ona baš čita tu knjigu. Tako nastane jedna velika ljubav.“ Mislim da mi je namignuo. „Inače, ja sam Božidar“. Promumlah i ja svoje ime. „Da, Marija je lepo ime. Ali, zvučaće ti glupo, ali moram ovo da te pitam. Imaš li šta protiv da te zovem Julija?“ I dalje nisam progovarala. „U stvari, ne Julija. Možda Džulija? Ili, zapravo, neću da okolišam. Šta misliš da te zovem Džuli? Znaš, kao ona glupa pesma, Džuuuliiiii..“, pevao je evrovizijski hit odlazeći od mog stola. Pikslu mi je kasnije vratila Milica.
Nisam razmišljala o tom neobičnom susretu. Učenje mi je okupiralo mozak. Vuk Stefanović Karadžić je prešao u Beč 1813. godine i tamo je upoznao Jerneja Kopitara. Asonanca je ponavljanje određenog samoglasnika radi stvaranja zvučnog efekta. Sa druge strane, ponavljanje suglasnika je aliteracija. A i interesovao me je samo Bojan - moj tadašnji (a i sadašnji) dečko. Javljao mi se svaki dan. Sećam se jednog neobično dugog razgovora. Bio je petak, možda oko šest ili sedam sati popodne. Bio je tužan. Ispuštao je dimove cigarete u malu web kameru. Pravio je duge pauze u rečenicama. Slika se gubila. Imala sam užasno spor Internet. Na kraju sam odustala. Napisala sam mu kratku poruku „Moram da idem. Čujemo se noćas ili sutra. Ljub.“
Te večeri sam izašla u čajdžinicu. Nisam nameravala da se dugo zadržim – tek toliko da popijem kuvano vino i uzem svesku koju sam tog jutra zaboravila. Sedela sam leđima okrenuta šanku. Oštre dlačice se probiše kroz moj tanki, končani džemper bockajući mi desno rame. Nekakva brada se naslonila na mene. „Džuuuliiii“, peva mi na uvo. „Zaboravila si svesku. Milica mi reče da ti je dam.“. Iznervirao me je tada. Htela sam da ga pitam šta mu znači to Džuli, ali nisam želela da se upuštam u njegove jeftine pizdarije. „Smeta li ti ako sednem, završim svoje piće i popušim cigaretu sa tobom?“, pitao je. Smetalo mi je, ali mi se nekako učini nepristojnim da mu to kažem. Potvrdno klimnuh glavom – trudeći se da mu izrazom lica pokažem da i nisam oduševljena njegovim prisustvom. „Koliko imaš godina, Džuli?“. Promrljah nekako devetnaest. „Uh, Džuli, davno to beše.“ Kada mi je rekao da ima trideset i šest godina – uplašila sam se. Da, delovao je stariji, ali ne baš toliko. Ipak, kada malo bolje pogledaš, zalizana kosa nije sasvim dobro kamuflirala velike zaliske. Božidar je bio gotovo pa sredovečni ćelavac. „Deluješ iznenađeno mojim godinama? Ne boj se, nisam nikakav manijak. Samo želim da popijemo piće i ćaskamo. Ništa više“, rekao je. I ćaskali smo. On je saznao da se spremam da upišem književnost. Ja sam saznala da je on književnost završio. On je saznao da sam đak četvrte godine matematičkog smera u Gimnaziji. Ja sam saznala da radi kao novinar u lokalnom nedeljniku. On je saznao da se bavim plesom. Ja sam saznala da povremeno radi kao DJ. On je saznao da je moja omiljena grupa Wilco, a ja sam saznala da je njegova omiljena grupa Wilco. On je saznao da mi je spor Internet i da ne mogu da skinem Ashes of American Flags, DVD grupe Wilco, a da bih jako volela da pogledam taj koncert. Ja sam saznala koji je njegov broj telefona i da na isti mogu bilo kada da mu se javim da mi nareže taj disk. „Mislim da bi se ti baš svideo mom Bojanu“, rekla sam mu, a on se zagonetno osmehnuo i otegao jedno „Džuuuliiii..“. Otišao je od mog stola, a ja nisam saznala zašto me zove Džuli.
Nisam ga zvala nekoliko dana. Nije to bila neka odluka. Jednostavno, nisam ga zvala. Radila sam nešto drugo. Bojan je i dalje bio utučen. Ređe se i javljao. Učlanio se u neku organizaciju koja se bavi zaštitom životne sredine. Neka greenpeace glupost. Mislim, nije glupost. Razumete već šta hoću da kažem. Mislim da ga je neka prijateljica preporučila tamo. Kako bilo, bio je jako zauzet oko toga. Slao mi je samo kratke, informativne poruke. Osim jedne u kojoj mi je poslao link sa koga mogu da skinem onaj koncert.Hvala ti, Boki, ali znaš da imam spor net, skidala bih ovo sedam danaPoslala sam Božidaru sms.Kada možeš da se nađemo da mi daš disk?. Ne znam zašto, ali potpisala sam se sa Džuli.
Našli smo se u jednoj pivnici u gradu. Stajao je iza šanka i puštao muziku. Neki opor akustični blues, ako se dobro sećam. Pružio mi je disk. Na njemu je pisalosasvim predvidljivoZa Džuli. Nisam više mogla da odolim.Zašto me tako zoveš?. Nasmejao se.Konačno pitaš, je li? Pa, ličiš mi na Džuli Delpi, eto, zato. Znaš ko je ona?Slagala sam ga da mi je poznato. Otvorio je novčanik, a u njemu je bila slika neke plavokose lepotice.Vidiš? Ista ti, rekao je. Preterivao je. Obe imamo plavu kosu, malo šire čelo i nešto slično u pogledu, ali daleko od toga da sam ja ista ona. Misliš da preterujem? Ne, ne, veruj mi. Jako dobro znam kako ona izgleda. A i tebe sam prilično dobro proučio. Iste ste. Doslovno iste, rekao mi je. Pila sam belo vino. Alkohol slabo podnosim. Bilo mi je čudno što me je proučavao. Pristojno smo sedeli, svako za svojom stranom šanka. Uglavnom je on pričao. O svojim omiljenim knjigama, o svojim omiljenim bendovima, pričao je o tome kako voli da peca, o tome kako uživa da šeta gradom satima potpuno sam. Priče su mi bile malo trule, klišeiziraneali, ne sudimo prestrogo, svi smo mi samo mali konzumenti velike kulture. Sve naše priče su takve. Kasnije sam saznala da Bojan očito nema pojma francuski jezik i da se ime glumice Julie Delpy zapravo i ne izgovara Džuli. Volela bih da sam tada to znala, da sam mogla da ga pecnem dok je u nedogled govorio o svom omiljenom filmu.Nisi gledala Before sunrise?Ako sam za glumicu mogla slagati, ovo mi ne bi prošlo.Jebote, kako to nisi gledala?, frktao je kao kakav matori artistički mačor. Nešto sam natucala o svom omiljenom filmu.Da, da. I ja volim Lost in translation. Tu priču o ljudima, razdvajaju ih godine i iskustvo i onda kako se spoje, znaš, kao neki sudar samoća. A Japan je tu savršen bekgraund, tiho i veličanstveno carstvo tuđine. Mada mogao je to biti bilo koji drugi grad, bilo koja druga zemlja. Rekoh Džuli da smo stranci, kao što to i Morison reče, usamljeni marginalci, polusvijet, otpevao je. Mutilo mi se u glavi - predložih da se prošetamo.Samo da završim piće, pri kraju sam. Otišla sam u WC da povratim.
Hodali smo gradom. Obučen je bio u neku tanku kožnu jaknugotovo kao nekakav kožni sako. Uvuče ruku u unutrašnji džep, izvadi novčanik i ponovo mi pokaza onu fotografiju.Vidiš, ova devojka, Džuli Delpi, u filmu se zove Selestin, nije važno. Ona putuje iz Budimpešte, bila je u poseti kod babe i u vozu sretne tog tipa iz SAD-a, zove se Džesi, igra ga Itan Houk. I nije bitno sada da ti prepričavam šta se dešava, gledaćeš film valjda nekada. Oni izađu u Beču i provedu ceo dan.. Ma, nije bitno, neću da ti prepričavam, nego ima tu jedna scena, znaš, oni sede u nekom tramvaju i govore o stvarima koje ih nerviraju. I onda, moja Džuli, rekao je naročito naglašavajući ovo mojakaže da je nervira što nedaleko od njih tutnji rat. Dakle, godina je 1994, oni se voze Bečom, a ona je ljuta zato što u bivšoj Jugoslaviji bukti rat. Imao sam osamnaest-devetnaeast godina kada sam prvi put video tu scenu. Posle sam film pogledao još najmanje pedesetak puta. I svaki put kada naiđe ta scena, pritisnem pauzu, priđem TV-u ili kompjuteru, rekao je i kleknuo na sred ulicei ovako, klečeći, zagrlim ekran i tiho govorim Ne brini, Džuli, sasvim smo OK. Mislim, dobro, nije da je rat tutnjao baš kod nas u Srbiji, pre bi se moglo reći da smo ga mi palili gde smo stigli i znali oko nas, ali dobro, sad, pustimo to, nije to sad važno. Nekako me je čudno dirnulo to što se Džuli brine za nas, idiote sa Balkana. Znaš, sa onom divnom kosom i onim crvenim usnicama, diže svoje studentske ruke ka nebu, rekao je, upirući svoje gotovo alkoholičarske ruke ka oblačnom svodui peva So much trobule in this world ili već tako nešto. Uvek me razneži Džuli.Bio je pijan. I ja sam. Ipak, delovao mi je malo čudno. Uspravio se i nastavio da hoda po ivici pločnika na ivici suza. Nije imao nameru da mi se izvini zbog napada iskrenosti. To mi se dopalo. Ljudi to prečesto rade. Budu iskreni i onda se izvinjavajuoprosti, ne znam šta bi mi kao da je iskrenost neki nenadani kašalj koji ometa stakleno nemu atmosferu svakodnevice. Otpratio me je kući. Proživljavao je pijanu šizofreniju - od iskrenog, gotovo uplakanog ljubitelja Džuli Delpi vratio se u ulogu olinjalog pop šmekera iz provincije. Na rastanku mi je rekao da mu od grupe Wilco omiljena pesma Im trying to break your heart. Bojanova omiljena pesma je Im the man who loves you. Pomislila sam kako je to patetično.
Te noći sam sanjala bizarno očekivan san. Sanjala sam Božidara kako kleči i grli crni Gorenje televizor. Suze se slivaju niz razvaljene komande na televizoruoko njegove glave sevaju varnice. A umesto Džuli - na ekranu ja!
Probudila sam se oko devet. Još barem jedan sat sam ležala u krevetu, teško se privikavajući na jutro. Na radiju, neka je žena govorila o tome koliko je važno jesti redovno lubenice i dinje. Nisam mogla da mislim ni na šta osim na san. Majka me je nekoliko puta pozvala iz kuhinje. Pravila sam se da ne čujem. Žmurila sam i znojila se ispod pokrivača užurbano stiskajući jastuk između nogu.
Kasnije tog dana mi je poslao poruku – izvinjava se što je bio malo čudan. Nisam odgovorila.
Htela sam da pogledam Before sunrise. Ali mi je Internet bio spor. Ipak, mogla sam da izguglam da postoji i nastavak tog filma – Before sunset.E, a kakav je drugi deo filma? Mislim na Before sunset.“. Na poruku je odgvorio istog časa, kao da je dežurao pored telefona. „Znam da postoji drugi deo, ali nisam ga gledao. Nije to moj film, Džuli.“ „Kako to misliš?“ „Tako.“ Posle se danima nismo čuli.
Jedno popodne sam ga srela u čajdžinici. „Da nisi ljuta?“, pitao je. Odmahivala sam glavom nad šoljom vrelog čaja. „Sigurno, Džuli?“, stavio je cigaretu u ugao usana, a drugom rukom kvazišmekerski zalizao kosu. Nasmejala sam se. „Smešan sam ti?“, nervozni osmeh mu je titrao na licu. „Hoćeš li da mi daš film?“, skinula sam mu mrvicu sa košulje. „Hoćeš sada da odemo kod mene da ti prerežem?“, pitao je. Mrvicu sam sklonila, ali nisam ruku sa njegovih grudi. Nervozno sam vrtela dugme na njegovom džepu. Odjednom, otkinuh ga. Nasmejao se. Grudi su mu bile meke. Kao jastuk. Stavio je ruku na moju glavu, a onda me milovao, prešavši dugačak put od kose do granice pristojnosti. „Hoću“, rekla sam.
On živi na poslednjem spratu jednog solitera na brdu iznad grada. Iako je još bio dan, u stanu je bilo izuzetno mračno. Sve roletne spuštene. Stan je mali. Predsoblje, kupatilo i jedna soba koja je ujedno i dnevna i spavaća. Svuda po zidovima je bila Džuli. Džuli Delpi. Nekoliko velikih postera. Gomila fotografija odštampanih u domaćoj radinosti. Par isečaka iz novina. Samo je na jednoj komodi bila uramljena fotografije jedne, meni nepoznate, devojke duge kovrdžave crne kose. Devojka stoji obučena u plavi kišni mantil naslonjena na nekakav zid. Mahinalno sam uzela fotografiju u ruke. „Toliko tvojih fotografija, a ti prvo nju uzimaš“, prvi je progovorio, „Mojih?“, pogledala sam ga upitno. „Džuuuliiiii“, otpevao je. Seo je u fotelju. Prebirao je po nekoj tamnoj kesi na stočiću ispred njega. „Ko je ovo na slici?“, bilo je moje pitanje koje je on ignorisao zauzet rovarenjem po kesi. „Je li?“, nastavih, gotovo nepristojno. „Moram da nađem svoju hranu“, smejao se. Sela sam pored njega sa fotografijom u ruci. Kesa je bila puna kutija sa lekovima. „Šta tražiš?“, upitah gotovo šapatom. Ignorisao me. „E, a ta devojka na slici. To je Nevena. Ona ima famous blue raincoat. Vidiš?“, pređe prstom preko njenog mantila „Kao u pesmi, isto kao u pesmi. Mislim, nije isto, u pesmi Koen piše svom prijatelju, ali...Nebitno.“ Ustao je. Stavio neke tablete u usta. Okrenuo mi se leđima, a glavu zabio u policu sa knjigama. „Ona sad živi u Notingemu. Čula si za Notingem? Fudbalski klub Notingem Forest, zli vojvoda od Notingema.. Jesi, zar ne? E, pa, ona sad živi tamo. Radi na univerzitetu na katedri za slovenske jezike. Udata je za nekog tipa, novinara, pisca, šta li je već. Upoznali su se u vozu.“ Bilo mi je neprijatno. Nije se okretao.
Ćutali smo. Konačno se okrenu prema meni. Žmureći. „Zašto ćutiš? Pitala si me ko je ona, ja sam ti rekao. Zašto sad ćutiš?“, pitao me. „Znaš, Božidare, nešto razmišljam. Ja se ustvari jako plašim vozova. Nekako su nesigurni, kasne, prljavi su, gomila nepoznatih, čudnih ljudi koji mogu svašta da ti kažu ili urade. Znaš.“ Smejao se, ali i dalje žmureći. „Ni ja više ne volim vozove. Poslednji put sam se vozio njim ’95. Neki Ciganin sa harmonikom je ušao u voz i onda mu je neki klinac od pet-šest godina naručio pesmu. Mali je sedeo preko puta mene, a čiča mu je svirao neki narodnjak na uvce. Sačekaj, koja ona pesma beše? E, da, ona Da si moja devojčica, živela bi ko kraljica. Nedugo posle sam upoznao Nevenu. Ona nije volela vozove, pa sam zbog nje počeo da putujem autobusom. I to mi je postalo navika. Ostala mi je i posle 2001, kada je ona otišla za Englesku. Tamo se ipak vozila vozom, pisala mi je kasnije. Vozovi bolji nego ovde. Detaljno je pisala o njima. Brži su, sigurniji, čistiji, udobniji. I, da, romantičniji, to je naglasila.“ Stajao je naslonjen na policu. „Zašto žmuriš?“, pitala sam. „Bude mi lakše tako.“ Ustala sam. „Moram do kupatila“.
Pošto sam se umila, dugo sam gledala svoje lice u ogledalu. Tada sam odlučila - spavaću sa njim. Kada sam izašla napolje, ležao je skvrčen na fotelji i spavao dubokim snom. Izašla sam napolje.
Izvini, molim te, zaspao sam. Totalni sam kreten. Kad ćeš da ti dam film?, glasio je sms koji mi je poslao kasnije. Nisam mu odgovorila.
Par dana kasnije, otišla sam u Beograd. Položila prijemni. Upisala fakultet. Ostala tamo preko leta. Rentirala stan. Čitala knjige. Šetala se. Upoznavala grad. Čekala prvi avgusttada je Bojan, moj tadašnji (a i sadašnji) dečko trebalo da se vrati iz Budimpešte. Došao je. Smestio se. Počeli smo ponovo da usklađujemo živote u život. Fino nam je išlo.
Ovu literarnu ispovest sam mesec ili dva dana u glavi žvakalamisleći da ću napisati roman. Jedino me je rasplet mučio sve vreme. Sinoć se ipak desilo nešto što će poslužiti kao kakav-takav kraj. Bojan i ja smo šetali gradom. Pretpraznična je atmosfera. Uvek kada je Nova godina ja dobijem maniju da kupujem razne gluposti, a on me, iako nije oduševljen time, prati u tim kupovinama. Posle jednog takvog shopinga, sinoć smo seli da popijemo kafu. Bojan je bio nervozan.Slušaj, imam nešto da ti kažem. Posle petnaest minuta natezanja saznala sam da me je prevario par puta sa jednom devojkom u Budimpešti.Ko je ona?, upitah.Ma, daj, kao da je važno. Posle još petnaest minuta natezanja saznala sam da je to neka Francuskinja koja živi kod babe u Budimpešti. Upoznao ju je u tom timu koji se bavi zaštitom životne sredine. Sa zvučnika je Momčilo Bajagić pevao kako ima užasan strah od vozova.
Verovatno si sada ljuta, rekao je pokajnički.Jesam, odgovorih.
A u stvaribilo mi je mnogo lakše.

Нема коментара:

Постави коментар