недеља, 05. јануар 2014.

Četiri fragmenta o eskapizmu - IZ BIBLIOTEKE – Pol Oster, "Njujorška trilogija" (Geopoetika, 1998, Beograd)



U jednom relativno starom tekstu, objavljenom u nedeljniku Vreme, Ivan Milenković je napisao „Od svih gradova u kojima nisam bio najviše volim Njujork“. U vezi sa tim, priznajem da sam i sam član kluba onih koji - dok telesno obitavaju u svojim balkanskim gradovima - duhom krstare njujorškim avenijama. Taj klub je jedna specifična grupa, vrlo je nezahvalno proceniti koliko nas je – izgledamo sasvim čovekoliko dok kao obični građani plaćamo račune, kupujemo sveže voće i povrće, nerviramo se zbog vesti o vrtoglavoj promeni kursa evra. Ipak, koliko god bili (pre)uklopljeni u srbijansku stvarnost, članovi kluba na svom unutrašnjem, misaonom igralištu nikada ne prestaju da veruju da će uskoro – kroz mesec, godinu ili dve – otići u obećani grad (koji moguće, zaista, postoji još samo u maštanjima istrajnih konzumenata pop-kulture). Onda će u obećanom gradu sedeti pored Spajka Lija na utakmicama Njujork Niksa. Ili će ići da sluša džez orkestar Vudija Alena (mada, kaže Ivan Milenković u već pomenutom tekstu da se priča da to i nije neka svirka). Ili će jednog dana na ulici okrznuti kaput nekog prolaznika, okrenuti se i videti kako je pored njih upravo prošao Pol Oster.
***
Kada čitamo neku knjigu (gledamo film, slušamo muziku itd), čini mi se da postoje dva paralelna procesa. Nazovimo ih objektivni i subjektivni – svakako, nemam ambiciju da se kvazihegelovski proseravam, pa da se dalje u tekstu pojavi i apsolutni. Objektivni proces se sastoji od vrednovanja određenog umetničkog dela na osnovu znanja koje nam je obrazovanje omogućilo. To je, pre svega, kontekstualizacija dela na osnovu nekih, recimo, objektivnih (teorijskih, istorijskih ili već kakvih) parametara. Drugi, za ovu priču važniji, subjektivni proces se dešava na onom pominjanom misaonom igralištu. Jedino vrednovanje u tom procesu se dobija odgovaranjem na ono važno pitanje – A da li se mene na neki način tiče ovo umetničko delo? Jasno, za potpuno razumevanje važna su oba procesa, ali svi iole revnosniji čitaoci imaju One pisce čiji stvaralački svet toliko vole da ih nekako radije posmatraju kao dobre drugare sa misaonog igrališta nego kao autore o kojima će pisati disertacije. Jedan od mojih takvih playground friendova je – već najavljeni – Pol Oster.
Pol Oster (1947 - )
***
Jasno je da ovaj tekst nije klasičan prikaz – no, pozabavimo se i samom „Njujorškom trilogijom“. Knjiga se sastoji iz tri ranije objavljena kratka romana („Grad od stakla“, „Duhovi“ i „Zaključana soba“). Bilo bi izlišno da na ovom mestu prepričavam fabule – umesto toga, baviću se onim što ove kratke romane čini skladnom celinom. Sva tri romana imaju naznake žanrovske književnosti („metafizički krimić“ je, ako se ne varam, često korišćen izraz pri opisivanju ove knjige). Ipak, kao što je to čest slučaj u postmodernističkoj umetnosti, žanr je samo labav okvir u koji se delo stavlja da bi se, istovremeno i poštujući i kršeći zakone tog istog žanra, došlo do unikatnog rezultata (ako za trenutak pređemo sa polja literature na polje filma, videćemo da je jedan Kventin Tarantino čitavu karijeru izgradio na transgresiji žanra). Pol Oster koristi krimić kao formu da bi ispisao priče o identitetskim kalumburima; priče u kojima pokušava da odgonetne ona čuvena ontološka pitanja (Čiji je ovo svet? Šta da se radi u njemu? Koje od mojih Ja treba to da radi? itd.) Osim ovog, uslovno rečeno, tematskog okvira koji drži sve romane zajedno – zajednički im je i jedan od „glavnih likova“. A taj lik je grad Njujork. Naravno, Oster nijednog trenutka ne ispisuje jeftine lokal-patriotske ode, već je grad prvobitno postavljen kao važan atmosferski sastojak. Međutim, i tu dolazi do transgresije, pa tako Njujork postaje neizbežan, gotovo ključni deo ove knjige – dok se Kvin, Blu, Fenšo i ostali likovi kreću gradom, stičete utisak da je sve što se dešava u knjizi negde duboko određeno neuhvatljivom unutrašnjom logikom tog Megalopolisa, jedinog grada na svetu koji je lepši uživo nego na razglednicama, kako bi to rekao Miloš Forman. I da ćete, ako ste čitalac određenog senzibiliteta, zauvek biti uvučeni u mrežu grada koga verovatno, zatočeni u svojoj tranzicionoj, posleratnoj zbilji, nikada nećete ni turistički obići.
***
Eskapizam (naš nasušni) je svakako jedan od ključnih razloga zašto toliko volim(o) Ostera. Sećam se, jedan moj nešto stariji prijatelj mi je jednom rekao „Lakše je bilo podneti Miloševićevu Srbiju uz Osterovu trilogiju“ Dragi moj prijatelju, veruj mi, i sa postmiloševićevskom je isti slučaj – „Njujorška trilogija“ itekako pomaže. Možda će, kao što se meni desilo sa moja dva grada u kojim živim - na eskapističkim vrhuncima izazvanim druženjem sa Osterom, Vudijem, Selindžerom, DeLilom i ostalom velikojabučnom bratijom - i vaše malo misto, vaš dirty old town bar malo zaličiti na Njujork. Naposletku, Njujork o kome ovde govorimo je duhovna ili možda čak mitološka, a ne geografska kategorija – naša draga, postmoderna Hiperboreja.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 27.8.2012.)

Нема коментара:

Постави коментар