недеља, 05. јануар 2014.

Bog izjavljuje saučešće dedi Milovanu


 Nesnosno je toplo. Na našoj terasi je ovakvo svako popodne. Sunce šiba u bele, plastične stolice. Mislim da ću oslepeti. Još sam u ovoj crnoj haljini. Ali ne mogu više da sedim unutra. Od kada sam stigla iz Beograda, kuća nam je prepuna ljudi. Defiliju iz sobe u sobu, mrmljaju i nose poslužavnike. „E, a odlično je pečenje, lepo se odvaja od kostiju, ne moraš da glabaš“, reče malopre moj ujak. „Mhm-mhm“, stric mrmlja punih usta. Iako se meso lepo odvaja, glođe neku kost kao izgladneo pas.
Babina sestra me proganja. Zatekne me u kuhinji - Joj, kako si porasla, prava studentkinja. Pa se sretnemo u hodniku – Kako ja, dušo, volim tvoju babu! Sedne pored mene u dnevnom boravku – A i mene je tvoja baka volela! Iz nekog suludog razloga, babina sestra ima potrebu da mi na svakih dva minuta stavi ruku na obraz i kaže „Baka te je volela, puno te je volela“.
Grmi. Celog leta kiša gotovo da nije ni pala. Naslonjena sam na vrata od terase. U visini moje glave je zalepljena umrlica. Pored crnog krsta piše babino ime. Stavili su umrlicu i na ulazna vrata od kuće. Samo, na toj umrlici nema fotografije. Odlepila se ili šta već. Ali, ovde je sve na mestu. I ova fotografija.. Kažu da ličimo. Ja imam malo veći nos. Oči su nam iste. Baba je stvarno bila lepa kada je bila mlada. Zašto li je otac odabrao baš ovu fotku? Pitaću ga. Ili možda ipak neću. Nervozan je ovih dana. Čini mi se, ne toliko zbog smrti, koliko zbog sahrane i propratnih rituala. Sve mora da bude savršeno. Inače, šta bi svet pomislio? Da nam je laknulo? Baba je već dugo bila bolesna. Trudimo se, ali nismo reprezentativna ožalošćena porodica. Babina sestra najbolje glumi. Ali četrdeset dana žalosti biće dovoljno čak i za nju.
„Jesi dobro ti?“, čujem iznenada očev glas. Stoji na vratima. Kraj njega je babina sestra. „Jesam, jesam“. „Hoćeš da ti donesem parče pečenja?“, pita me. Moj otac tako shvata ljubav. One koje najviše voliš treba prevashodno da nahraniš. „Ne mogu sad, nisam gladna“, kažem. Otac vadi cigaretu. „Uzmi parče, divno je, ja sam sad dva pojela“, uskače babina sestra. „Uzeću posle“, kažem i okrećem se ocu „E, tata, a što ona umrlica ispred kuće nema fotku?“ Otac se namršti „Ima, kako nema.“ „Nema, kao da se odlepila. Ili ju je neko odlepio“, trijumfalno mu saopštavam da sam pronašla rupu u sistemu savršene sahrane. Baci upaljenu cigaretu na beton. „Sad ću da mu jebem milu majku“. Skočih za njim, ali me babina sestra zagrli. „Pusti, mila, sve je u redu“. Grmi. Čujem oca kako juri niz stepenice. „Onaj blesavi Milovan, znaš ga“. Čujem nekakav lom. „Znam, onaj mutavi komšija što stalno svira harmoniku. Živi prekoputa“ Čuju se nekakvi udarci. Možda po vratima. „On tako, ma, glupo je to, ali kao nešto on. Ma, pusti ga, ludak.“, smeje se babina sestra. „Ostavi mi mrtvu majku na miru da te ne bih ubio, bolesniku jedan!“, čujem očev glas. „Ma, dete, ne opterećuj se tim. Mator konj, pa kao zaljubljen. Pusti budalu“, smeje se i dalje babina sestra. Veliki prsten mi se zabi u obraz. „Baka te je volela, sunce. Ista si mi ona“.
Sedim na terasi. Otac se nije vraćao. Zauzet je, slutim. Pokupila sam cigaretu koju je bacio, uredno izgasila i bacila u kantu za smeće. Tišinu prekida zvuk harmonike. Raštimovana je. Pa se prolomi kreštav glas „Slikuu tfoju jubiim, fapćem tfoje ime, vetav nofi rečii, ne zaforaviii meeee!“ Komšija Milovan. Kao da plače. Ne računajući babinu sestru, prvi put čujem da danas neko plače. Uzimam telefon. „Dobar dan, kada ima ujutru prvi autobus za Beograd? U 6? Hvala.“
Konačno počinje kiša.  

Нема коментара:

Постави коментар