Nesnosno je toplo. Na našoj terasi je ovakvo svako popodne. Sunce
šiba u bele, plastične stolice. Mislim da ću oslepeti. Još sam u
ovoj crnoj haljini. Ali ne mogu više da sedim unutra. Od kada sam
stigla iz Beograda, kuća nam je prepuna ljudi. Defiliju iz sobe u
sobu, mrmljaju i nose poslužavnike. „E, a odlično je pečenje,
lepo se odvaja od kostiju, ne moraš da glabaš“, reče malopre moj
ujak. „Mhm-mhm“, stric mrmlja punih usta. Iako se meso lepo
odvaja, glođe neku kost kao izgladneo pas.
Babina sestra me proganja. Zatekne me u kuhinji - Joj, kako si
porasla, prava studentkinja. Pa se sretnemo u hodniku – Kako
ja, dušo, volim tvoju babu! Sedne
pored mene u dnevnom boravku – A i mene je tvoja baka
volela! Iz nekog suludog razloga, babina sestra ima potrebu da mi
na svakih dva minuta stavi ruku na obraz i kaže „Baka te je
volela, puno te je volela“.
Grmi. Celog leta kiša gotovo da nije ni pala. Naslonjena sam na
vrata od terase. U visini moje glave je zalepljena umrlica. Pored
crnog krsta piše babino ime. Stavili su umrlicu i na ulazna vrata od
kuće. Samo, na toj umrlici nema fotografije. Odlepila se ili šta
već. Ali, ovde je sve na mestu. I ova fotografija.. Kažu da ličimo.
Ja imam malo veći nos. Oči su nam iste. Baba je stvarno bila lepa
kada je bila mlada. Zašto li je otac odabrao baš ovu fotku? Pitaću
ga. Ili možda ipak neću. Nervozan je ovih dana. Čini mi se, ne
toliko zbog smrti, koliko zbog sahrane i propratnih rituala. Sve mora
da bude savršeno. Inače, šta bi svet pomislio? Da nam je laknulo?
Baba je već dugo bila bolesna. Trudimo se, ali nismo reprezentativna
ožalošćena porodica. Babina sestra najbolje glumi. Ali četrdeset
dana žalosti biće dovoljno čak i za nju.
„Jesi dobro ti?“, čujem iznenada očev glas. Stoji na vratima.
Kraj njega je babina sestra. „Jesam, jesam“. „Hoćeš da ti
donesem parče pečenja?“, pita me. Moj otac tako shvata ljubav.
One koje najviše voliš treba prevashodno da nahraniš. „Ne mogu
sad, nisam gladna“, kažem. Otac vadi cigaretu. „Uzmi parče,
divno je, ja sam sad dva pojela“, uskače babina sestra. „Uzeću
posle“, kažem i okrećem se ocu „E, tata, a što ona umrlica
ispred kuće nema fotku?“ Otac se namršti „Ima, kako nema.“
„Nema, kao da se odlepila. Ili ju je neko odlepio“, trijumfalno
mu saopštavam da sam pronašla rupu u sistemu savršene sahrane.
Baci upaljenu cigaretu na beton. „Sad ću da mu jebem milu majku“.
Skočih za njim, ali me babina sestra zagrli. „Pusti, mila, sve je
u redu“. Grmi. Čujem oca kako juri niz stepenice. „Onaj blesavi
Milovan, znaš ga“. Čujem nekakav lom. „Znam, onaj mutavi
komšija što stalno svira harmoniku. Živi prekoputa“ Čuju se
nekakvi udarci. Možda po vratima. „On tako, ma, glupo je to, ali
kao nešto on. Ma, pusti ga, ludak.“, smeje se babina sestra.
„Ostavi mi mrtvu majku na miru da te ne bih ubio, bolesniku
jedan!“, čujem očev glas. „Ma, dete, ne opterećuj se tim.
Mator konj, pa kao zaljubljen. Pusti budalu“, smeje se i dalje
babina sestra. Veliki prsten mi se zabi u obraz. „Baka te je
volela, sunce. Ista si mi ona“.
Sedim na terasi. Otac se nije vraćao. Zauzet je, slutim. Pokupila
sam cigaretu koju je bacio, uredno izgasila i bacila u kantu za
smeće. Tišinu prekida zvuk harmonike. Raštimovana je. Pa se
prolomi kreštav glas „Slikuu tfoju jubiim, fapćem tfoje ime,
vetav nofi rečii, ne zaforaviii meeee!“ Komšija Milovan. Kao da
plače. Ne računajući babinu sestru, prvi put čujem da danas neko
plače. Uzimam telefon. „Dobar
dan, kada ima ujutru prvi autobus za Beograd? U 6? Hvala.“
Konačno počinje kiša.
Нема коментара:
Постави коментар