„Ukrao sam ponešto iz svakog filma kog sam u životu pogledao“
Kventin Tarantino
Nevena je bila jedna.. Pa, jedna sasvim u
redu devojka. Ne mogu reći da sam je dobro poznavao. Za
takvo što je potrebno vreme, nepregledan niz minuta, sata i dana.
Ipak, nas dvoje smo imali nekoliko svojih momenata. Upoznao sam je
na vrlo izlizan način. Ona je bila slobodna, ja sam bio slobodan,
imali smo zajedničke prijatelje koji su želeli da nas upoznaju.
Natalija i Bojan, ti prijatelji, najskladniji su par koji sam ikada
upoznao u životu. Pomišljam da su gotovo medicinski fenomen. On
piše u novinama, ona čita njegove tekstove i govori mu da su
sjajni. Ona prevodi nekakvu poeziju sa francuskog, on čita te
stihove i doživljava višestruke orgazme. On kuva, ona donosi karte
za koncert. Ona iznenada njemu donosi čašu vina, on njoj prilazi
tiho dok radi i nežno je masira. Kada se svađaju, čini mi se, rade
to samo zato da bi potonji seks bio što žešći. Nema ništa slađe
od seksa u ime pomirja, to znam čak i ja koji nikada nisam bio u
skladnoj vezi. Pretpostavljam da vam, verovatno, ove pojedinosti o
Bojanu i Nataliji izgledaju neobično kada ih iznosi neko ko, po svoj
prilici, nije sveznajući pripovedač. Ako ste pomislili tako nešto,
u pravu ste – ja te informacije zapravo ne posedujem. Opisao sam
vam kako zamišljam da idealan par funkcioniše – gotovo filmski.
Opisao sam vam kakvoj sam vezi uvek težio.
To veče kada su naši idealni prijatelji upoznali Nevenu i mene, da
stvar bude još stereotipnija, išli smo u bioskop. U Kinoteci su tih
dana emitovali ciklus filmova Vudija Alena. Mi smo gledali
Deconstructing Harry. Tužno-smešan film, tzv.
dramedija o klasičnom vudialenovskom liku, neuklopljenom u
realni život, tužnom piscu-luzeru koji može da lepo živi samo u
svom fiktivnom, imaginarnom svetu. Gledao sam taj film mnogo puta,
sigurno više od pet. Natalija i Bojan su bili dečije providni u
svojim namerama. Izvinili su se, bili su u nekoj neverovatnoj
poslovnoj žurbi, morali su da hitaju kući odmah posle projekcije.
Nevena i ja smo tiho prihvatali igru. Meni je bila potrebna žena,
njoj muškarac. Malo ponižavanja zbog višeg cilja nikoga nikada
nije ubilo. Uostalom, šta su drugo veze do stalna igra ponižavanja,
ustupaka i kompromisa? Doduše, samo nagađam šta bi veze mogle
biti.
* *
„Kako ti se dopao film?“, pitao sam je dok smo sedeli kasnije u
nekom kafiću. Srkala je nes-kafu iz visoke čaše. „Pa, ne znam.
Nekako je tužan, prosto me grize savest da se smejem koliko je
tužan na generalnom nivou. Kao da poručuje, da život koliko god
bio loš ili sranje ili štagod, bolji je od neživota“, rekla je
pre nego se upustila u dalje uništavanje napitka. Ja sam to veče
ušao u svoj pretenciozni lik. Znate, u glavi
imam jedan orman, a u njemu na ofingerima okačene različite uloge
koje igram kada se upoznajem sa ljudima. Nevenu sam želeo da
fasciniram. „Ne znam, ja uopšte nisam tako razmišljao. Mislim da
je to priča o tome da umetnik ne može da živi uklopljen dobro u
običan svet. Njegov život nije loš, on prosto mora da bude takav,
jer život umetnika i nije od ovoga sveta. Razumeš? Na mnogo načina
se poistovećujem sa glavnim likom“.
Bože, kako
li sam
samo izgledao
tada njoj,
uspešnoj
studentkinji
završne godine
Likovne
akademije?
„Dobro,
identifikuješ se
sa njim.
Doduše,
činjenična
stanja su
vam prilično
drugačija. Ti
nemaš sina,
ne piješ,
ne gutaš
tablete, nisi
imao tri
braka, nisi
varao ženu
sa njenom
sestrom, ne
ideš petnaest
godina kod
psihijatra, ne
viđaš se
sa kurvama,
nisi bio
u vezi
sa svojom
studentkinjom,
samim tim
što nisi
ni profesor,
kao ni
priznati pisac
i na
kraju, nisi
u petoj
deceniji života“,
smejuljila se
crvenokosa iza
plastične
slamke. Popila
je svoje
piće, ali
je nastavila
da gricka
slamku. Nekako
nežno. Teško
mi je
da se
odmaknem od
stereotipnih
seksualnih
aluzija. Stvarno
teško. „OK,
razumem šta hoćeš da kažeš.
Ne znam
kako da
ti objasnim
to, ali
i ja
se ponekad
osećam da
mogu da
funkcionišem
samo ako
pišem. Nekako,
pisanje je jedina stvar u kojoj sam siguran, u kojoj sam koračam i
mnogo mi je dobro što sam sam. Samo ja i moje misli. Imao sam jedno
vreme bend, svirao sam gitaru, ali pisanje je bolje. Nekako nije
sovjetski kao bend, bend je kolektiv, bendovi su nasleđe komunizma,
šta ti znam. Voleo bih, doduše, da objavim
solo album,
ali, jebi
ga, do
tada pišem“.
Čini mi
se da
sam tako
nešto rekao.
Šta da
vam kažem,
krajnje sam
nepouzdan
pripovedač.
Oslanjam se
samo na
sećanje. „Znaš,
čudno je
to. Razne
me stvari
inspirišu da
pišem. Doduše,
mogu da
ih svedem
na dve
kategorije. Mnogo
dobre umetnosti
i mnogo
lošeg života“,
rekao sam,
a lokal
se umalo
nije srušio
od patetične
lave koja
je pojurila
iz usta
mladog
neshvaćenog
pesnika. Ludački
pretenciozno
orijentisana lava
je jurila
po kafani,
svojim kitnjastim
metaforama i
lošim
poređenjima
davila je
prisutne starce,
žene i
decu. No,
kafić (i
tu se
krije nepouzdani
pripovedački
vrag – da
li je
mesto gde
smo nas
dvoje pričali
bio lokal,
kafana ili
kafić?) se
ipak nije
srušio. „Ne
mislim da
je tvoj
život loš.
Da ti
je život
loš ne
bi sedeo
sa mnom
i buljio
mi u
sise i
pričao o
poeziji i
Vudi Alenu.“
Pocrveneo sam.
Ili se
to samo
tako kaže
u situacijama
kada ti
je neprijatno.
Otkud znam,
u stvari,
da li
sam pocrveneo,
kada nikakvo
ogledalo nisam
imao u
blizini? No,
svejedno, bilo
mi je
neprijatno. Ja
joj na
tacni iznosim
moju prostu
dušu
anglosaksonsku, a
ona tu
pominje nekakve
sise! Doduše,
ne bilo
kakve sise.
Jedan divan
par ne
previše velikih,
ali savršeno
okruglih sisa.
Sa neodoljivim,
smeđim
bradavicama.
Doduše, taj
detalj tada
nisam znao.
„Pa, da,
kada tako
gledaš, kada
stvari tako
postaviš, meni
je još
i dobro
dok ovako
sedim, pričam
o dubokoumnim
stvarima i,
hm, gledam
u tvoje
grudi. Da,
dobro mi
je“,
promrsih nemušto.
„Pokušavaš da
mi daš
kompliment?“,
nastavljala je
ona samouvereno
igru za
koju nisam
bio spreman,
premda sam
je priželjkivao.
„Ne znam,
možda. Zavisi
da li
se ponosiš
svojim grudima
ili ne“,
rekao sam
i falširajući imitirao Momčila
Bajagića i pesmu o tome
kako njegova
draga grudi
nosi kao
odlikovanja.
„Naravno da
se ponosim.
Ti se
ne bi
ponosio?“,
ispaljivala je
replike spremno,
kao da
je kakav
programirani,
zavodljivi
književni ili
filmski lik,
a ne
tek zbunjena
mlada devojka.
„Ne znam,
nikad nisam
razmišljao o
tome. Znaš,
uvek sam
imao problema
sa težinom,
te zbog
toga imam
ove.. Pa,
muške sisice.
Ne ponosim
se njima.
Doduše, ima
i taj
problem svoju
zabavnu stranu.
Bradavice mi
izgledaju kao
dva CD-a.
Zapravo, sise
mi izgledaju
kao prosečan
Azrin album.
A i
počinjem polako
da ćelavim.
Vreme mi
je da
kupim kišni
mantil“.
„Meni su kišni mantili baš seksi“, rekla je Nevena.
* *
Prvi susret sa Nevenom nije prošao loše. Pozitivna nula, u najgorem
slučaju. Uskoro smo se ponovo našli. Ovaj put bez Natalije i
Bojana. Stvarno ne bi imalo nikakvog smisla da smo ih ponovo vukli.
Taj drugi susret je, faktički, bio naš prvi sastanak. Pogađajte
gde smo otišli.
„Film je bio lep. Ništa više, ništa manje, lep“, govorila je
Nevena dok je žutim, kratkim čizmama obilazila bare na pločniku.
Lepe čizme su to bile, delovale su skupoceno – čak, previše
skupo da ne bi bile nepromočive. Ili je možda barice obilazila zato
što joj se, jednostavno, igralo? „Pa, ne znam. Mene je film malo
razočarao. Ritam je baš neujednačen, sredina filma je previše
razvučena, umalo nisam zaspao. Scenario, sam po sebi, nije
najsrećniji, te se onda i reditelj izgubio u pripovedanju i krenuo
sa lirskim pasažima gde im mesto nije. I, zapravo, po mom mišljenju,
unakazio interesantnu osnovnu premisu“. Tri puta pogađajte kog sam
lika i to, drugo veče, skinuo sa ofingera. „Jesi li gledao film
ili si smišljao šta da kažeš kada izađemo?“, upita me Nevena,
gledajući me nekako neodređeno, ispod oka. Jedan od onih pogleda
koji mogu da najave i salvu smeha, ali i svađu. „Pa, pazi, Nevena,
to su osnovne stvari koje moraju biti ispunjene da bi film uspešno
funkcionisao!“ Coknula je i, odjednom, šljapnula nogom po barici.
Dakle, njene famozne žute čizme
ipak jesu kvalitativno u skladu sa cenom. „Tužno je da tako
gledaš filmove. Sečeš ih kao meso. Ti si jedan, u stvari,
intelektualistički kasaspin“, bila je vidno zadovoljna svojom,
mora se priznati, domišljatom jezičkom konstrukcijom. „Lako je
ubediti sebe da radiš nešto pametno kada izgubiš moć da radiš
nešto lepo“, rekla je zatim, poneta prethodnom sjajnom
konstatacijom. Ali, kako kažu, ko visoko leti, nisko pada – njena
druga replika je bila odveć patetična. Kao da je i sama to osetila,
te naglo ućuta. Počela je da pada sitna kiša. Izvadio sam
kišobran. Grad je emitovao razlivenu neonsku svetlost. Uz izvesnu
dozu tolerancije i političke neobaveštenosti, Beograd nam je to
veče – onako, latentno zaljubljenim i blago seksualno nadraženim
samim prisustvom onog drugog - mogao ličiti na neki veliki filmski
grad. Njujork ili Pariz, pre svega, zavisi od toga koju mitologiju
preferirate. Zapravo, zaista sam se osećao tada kao neki veliki
filmski zavodnik koji treba da svoju veštinu dokaže ovoj zgodnoj
poluneznanki. Sve se nekako i odvijalo filmskom brzinom. Mislim da ću
vam zapravo jedan deo Nevenine i moje priče zato i ispričati u
formi scenarija. Ispred njenih reči stajeće veliko slovo N, a
ispred mojih B. Da, oprostite, zaboravio sam da se predstavim. Ja se
zovem Božidar.
* *
B: Dođi pod kišobran.
N: Zašto?
B: Zato što je pod kišobranima uživancija!! Šta misliš zašto?
Kiša će da pljusne.
N: Pa?
B: Bićeš sva mokra. Dođi.
N: Zar te ne umara da nosiš kišobran?
B: Više me umara upala pluća. Dođi.
N: Neću. (počinje da pleše po kiši) Treniraš li nešto?
B: Ne znam. Računa li se cinizam? Ne, ne treniram ništa. Još od
osnovne škole trčim samo kada mi se ide u WC.
N: Tužno. Ja se bavim plesom.
B: Vidim. Voliš da pokazuješ to.
N: Zašto ne bih? Dobra sam u tome.
B: Ja sam dobar u pikadu, pa ne bacam strelice po ulici.
N: Možda bi trebalo.
B: Verovatno, da.
N: Stvarno si dobar u pikadu?
B: Ne.
Božidar i Nevena se, ipak, uprkos njenim negodovanjima, pomeraju i
staju ispod neke obližnje nadstrešnice.
B: Sva si mokra, jebote!
N: Nema veze. Osušiću se.
B: Da, ako ti se ne naprave ledenice na kosi pre toga.
N: Biću šik.
B: Nisi li dovoljno?
N: Smeta ti?
B: Šta?
N: Moj šikanluk.
B: Ne, izgledaš potpuno normalno, imaš crvenu kosu, crven ruž i
pomalo ličiš na Crvenkapu, ali normalna si.
N: Smetalo bi ti da izgledam nenormalno?
B: Je l’ se ja tebi sad potpisujem u leksikon ili šta?
N: Ne,
samo
te
pitam
šta
bi
mislio
o
meni
da
sam
ćelava,
na
primer.
B: Ne znam. Mislio bih da tražiš novčane priloge jer boluješ od
leukemije. Otkud znam šta bih mislio! Što bi bila ćelava?
N: Iz revolta, iz mode, iz gluposti. Nebitno. Da li bih ti bila
privlačna da sam ćelava?
B: Čemu
vodi
ovaj
razgovor?
Ako
želiš
da
otkriješ
moje
fetiše,
usmeravaš
priču
potpuno
pogrešno.
N: Pitam te samo, da li bi želeo da me poljubiš da sam ćelava?
B: Da si ćelava, lakše mi je da zamislim da te ljubim u čelo.
N: Ozbiljno mi odgovori.
B: Zašto radiš to? Pokušavaš da pokažeš da sam netolerantni
muški šovinista kome se gade ćelave devojke. OK, ako želiš,
ošišaj se na ćelavo, radi šta god hoćeš, meni se to ne dopada,
to je stvar ukusa i ništa više.
N: Znači, ne bi hteo da me poljubiš?
B: Nisam to rekao. Zašto i dalje pričamo o ovome? Jesi li ti
normalna? Čini mi se da više ne želim da te poljubim ni kosatu.
N: A želeo si?
B: Da, želeo sam!!
N: Pa, poljubi me.
Božidar poljubi Nevenu.
N: Zar ti je toliko trebalo?
B: (kratko ćuti) Je li nećeš stvarno da se ošišaš na ćelavo?
N: Ne znam. Verovatno neću.
* *
Priznajte, izgleda li ova predigra za poljubac kao da je izašla iz
nekakve romantične komedije? Barem nekog filma kao što je Zgodna
žena ili Francuski poljubac ili tako
neki naslov, u suštini loš, ali koji ipak možeš da pogledaš u
neko lenjo poslepodne. Uostalom, Vudi Alen je jednom prilikom rekao
da život ne liči na umetnost, nego na lošu televiziju. Ako moj
život liči na osrednju holivudsku konfekciju, nisam u tako lošoj
situaciji.
Nevena i ja smo nastavali da hodamo dalje. Kao i uvek što se dešava
u filmovima, putanja šetnje se polako, ali sigurno usmerava ka stanu
jednog od ljubavnika. Ovaj put sam taj ljubavnik bio ja.
„Šta znači verovatno se neću šišati na ćelavo? Verovatno se
govori kada nekoga pitaš da li će ići na kafu za sedam dana, ne za
tako bitne stvari“, nastavljao sam, vidno potresen Neveninom
idejom. „Što više budeš insistirao na razgovoru o tome, biću
bliža ćelavoj glavi“.
„OK, ćutaću. Ne želim da se ljubim sa ucveljenom ljubom Banović
Strahinje“, rekao sam i istog trenutka se pokajao. Objektivno, nisu
bile dobre šanse da je ona ikada gledala taj paraistorijski
jugoslovenski filmić u kome plemenitog bana igra Franko Nero. „Ti
bi se još ljubio?“, reče Nevena, očito nezainteresovana za
aluzije. Neprimetno, tiho smo se zbijali jedno uz drugo. Vrhovima
prstiju je nekoliko puta, nehajno, dodirnula moju butinu. Takođe, ja
sam koristio svaku slobodnu priliku da je u razgovoru prijateljski
zagrlim ili da je slučajno dodirnem po kuku, jer tobože ne mogu
drugačije da prođem pored nekog parkiranog automobila.
„Koristio bih svaki tren tvoje kosatosti za ljubljenje, iskreno“.
Ćutali smo. Gledali se. Očekivao sam da čujem nekakvu muziku. Nije
je bilo. „Ovaj, ja sam na desetak minuta odavde, šta misliš da
svratimo kod mene na kafu?“ Nasmešila se i klimnula glavom.
„Samo da svratim do trafike tu jedne, usput nam je“. Nevena poče
da se smeje. Nekontrolisano. Ljudi koji su prolazili pored nas su nas
čudno zagledali. U prvi mah sam poželeo da imam daljinski upravljač
da mogu da utišam ton, ali shvatih da je takva misao suviše
mizogina za nekoga ko je jedan deo svog života odlučio da posveti
izučavanju feminističkih teorija. „A, ne, nema potrebe. Neće ti
trebati to što si hteo da kupiš“, procedila je razlog svog
smejanja.
„Kako da nam skuvam kafu ako ne kupim kafu, Nevena? Reci mi, molim
te“.
* *
„Imaš poster
Merilin Monro“,
čuo sam
je kako
mi dovikuje
iz dnevne
sobe. Uzvratio
sam se
nekim nemuštim
afirmativnim
usklikom. „A
zašto baš
nju?“,
nastavljala je
sa ispitivanjem.
„Kako misliš
zašto? Ona
je savršenstvo“,
promrsih dok
sam spuštao
kafu na
sto. Uvek
mi se
tresu ruke
kada to
radim.
„Savršenstvo,
kakva gruba
reč. Kako
misliš to?“,
Nevena se
uživela u
ulogu islednika.
Duvao sam
u kafu
da se
brže ohladi.
„Lepo. Savršena
je na
mnogo načina.“
Srknuh gutljaj.
„Na primer?“,
sustiže me
pitanje pre
nego sam
progutao gutljaj
iz prošle
rečenice.
Približih joj
se, kao
zato da
bih iz
boljeg ugla
mogao da
posmatram poster
koji sam,
ionako,
manje-više bez
ikakvog razloga
stavio na
zid. Jedini
njen film
koji sam
gledao je
„Neki to
vole vruće“.
Kafa je
bila još
vruća. Ja
više volim
kada se
malo ohladi.
„Savršeno je lepa. Možeš da uživaš u lepoti prirode
gledajući nju. Savršena je za masturbaciju. Savršena je kada ti se
plače. Savršena je jer je pop božanstvo. Ne znam, naprosto,
savršena je“,
konfuzno sam
objašnjavao.
Nevena je
svojim očima
prodirala kroz
moja besmislena
objašnjenja,
jasno pokazujući
da bi
trebalo da
se bolje
potrudim. „Ne
znam, jebi
ga, neko
drži Isusa,
neko Tita,
ja držim
Merilin“.
„Voliš plavuše?“, upita konačno. „Pored crnki, brineta i
crvenokosih, da, volim i plavuše.“ Onda se desio onaj suludi
momenat kada su svi u sobi svesni da ste želeli da se našalite,
ali, nažalost, šala je smešna samo vama. Činjenica da smo u sobi
bili samo nas dvoje stvari uopšte ne čini boljim.
„To zvuči tako zagorelo.“
„To jeste tako zagorelo.“
„Imaš nesređen seksualni život?“
„Ne znam, pitam se imam li uopšte seksualni život. Zašto pričam
o tome sa tobom?“
„Zato što se nadaš da ću ti ga ja srediti?“
„Hoćeš li?“
„Ne znam.“
„Jebi ga.“
„Jebi ga.“
„Poljubi me.“
„Neću.“
„Zašto?“
„Hoću da pričamo.
„OK.“
Konvencija je majka odlaganja.
* *
„Manje pričaj. To je tvoj najveći problem. Mnogo pričaš. Ne
moraš sve da mi objašnjavaš. Tačno znam šta treba da radim.
Nisam glupa“, rekla mi je, nežno, na uvo, kao da mi šapuće
nekakve golicave istine. A, nije to radila. „Izvini, moć navike“,
pucali su poslednje linije odbrane moje rodne uloge.
„Navikao
si
na
glupe
devojke?“,
pitala
me
mazno.
„Neću
odgovoriti
na
to
pitanje.“
„I nemoj. To što možeš da ih kontrolišeš, ne znači da su
glupe. Zapravo, rekla bih da samo misliš da ti njih kontrolišeš.
Sujeta je ljudska velika“, govorila je paperjastim glasićem tanane
devojčice, tek napupelog seksipila. Nabokov je davno uveo našu
maštu u devijantne vode iz kojih nema povratka.
„Isključi svetlo“, naredila je iznenada. „Zašto?“ Nasmejala
mi se. „Da se igramo ćorave bake. Šta ti misliš zašto?“
Trepereli smo jedno u drugom u mrklom mraku.
„Nevena, moram da ti priznam nešto.“
„Reci.“
„Imao sam neraspakovanu kesicu kafe kod kuće.“
* *
Tako smo se Nevena i ja podrobnije upoznali. Ovih nekoliko fragmenata
nisu najznačajniji momenat u mom životu, čak ni u mom ljubavnom
životu, ali iz nekog razloga, često se setim te obično neobične
crvenokose cure.
Ipak, ova priča nema hepi-end. Doduše, ona nema uopšte
nešto što bismo pošteno mogli da nazovemo i endom. Marla
Singer u filmu „Borilački klub“ kaže i ovo „Kondom je
staklena cipelica naše
generacije.
Navučeš
ga
kada
upoznaš
stranca,
plešeš
celu
noć
sa
strancem,
a
onda
ga
odbaciš.
Kondom, ne stranca.“ Ako ovo pomalo bolno shvatanje romanse uzmemo
za važeće, Nevena i ja smo imali prilično lep cipelarnik. U njemu
je bio izvestan broj staklenih cipelica i mi smo ih rado koristili.
Međutim, jednog dana je cipelarnik postao prazan. Taj dan pre ili
kasnije dođe. Ona je dobila stipendiju za postdiplomske studije u
Engleskoj. Takva prilika se ne propušta kada živiš u Srbiji,
govorili smo oboje. Nismo čak ni pomenuli varijantu da bi možda
trebalo da ona ostane ili da ja idem sa njom. Naposletku, nismo ni
bili u vezi. Samo smo uživali u pražnjenju jednog cipelarnika. Od
svega toga, od dvoje živih ljudi, od dve čestice koje lutaju
munjevitom brzinom vrtlogom koji svakodnevno nazivamo životom –
ostali smo samo tekstualni ja i jedna obična priča.
Živimo
u
vremenu
kada
se
gotovo
sve
stvari
strahovito
ubrzavaju.
Vozovi
su
danas
brzi
koliko nekadašnji
putnici - koji su se klackali u starinskim vagonima koje su vukle
parne lokomotive - nisu mogli ni da zamisle. Pomislite, kako bi
izgledalo da u nekom, danas prosečnom, automobilu proletite pored
onih gangsterskih, crnih modela iz tridesetih godina XX veka. Ako
uporedimo način na koji se igra košarka, bez obzira na romantična
sećanja na vedete kao što su Radivoje Korać ili Džeri Vest,
današnji prosečni igrači – te naslage mišića koje munjevito
jurcaju po terenu – oduvali bi nekadašnje legende natrag u
legendu. Takođe, imperativ modernog filma je brz tempo. Industrijske
filmadžije su predoslovno shvatili Hičkoka kada je rekao da je film
život u kome su izostavljeni dosadni delovi. Da ne govorim o brzini
protoka informacija. Moja prababa je svet poznavala onoliko koliko je
peške mogla da ga obiđe. Njene noge su bile njen Internet.
Sve u svemu, zaista nije čudno što se proces pražnjenja
cipelarnika tako bolno ubrzao da na kraju nisi siguran ni da li ga je
bilo. Da li je taj kratki trenutak sreće bio samo onaj dvadeset i
peti frejm za koji misliš da ti se pričinio, a, zapravo, negde u
podsvesti ga zabeležiš i potom ga tražiš kroz ceo život. Samo
što na najvećem broju životnih projekcija nema gerilaca koji bi
želeli da krišom ubace taj frejm viška.
* *
„Setio sam se jednog starog vica. Čovek dođe kod psihijatra i
kaže mu Doktore, moj brat je
poludeo – misli da je
kokoška! I doktor mu kaže Pa, zašto
njega niste doveli u
bolnicu? I čovek mu odgovori Pa, ja
bih, ali, znate, trebaju
mi jaja. Dakle, to je otprilike ono
što ja mislim o vezama. Znate, one su iracionalne, lude, apsurdne,
ali verujem da i dalje stalno ulazimo u njih jer većini... pa
trebaju jaja.“ - Vudi Alen
Нема коментара:
Постави коментар