недеља, 05. јануар 2014.

Kratkotrajna jaja


 „Ukrao sam ponešto iz svakog filma kog sam u životu pogledao“
Kventin Tarantino


Nevena je bila jedna.. Pa, jedna sasvim u redu devojka. Ne mogu reći da sam je dobro poznavao. Za takvo što je potrebno vreme, nepregledan niz minuta, sata i dana. Ipak, nas dvoje smo imali nekoliko svojih momenata. Upoznao sam je na vrlo izlizan način. Ona je bila slobodna, ja sam bio slobodan, imali smo zajedničke prijatelje koji su želeli da nas upoznaju. Natalija i Bojan, ti prijatelji, najskladniji su par koji sam ikada upoznao u životu. Pomišljam da su gotovo medicinski fenomen. On piše u novinama, ona čita njegove tekstove i govori mu da su sjajni. Ona prevodi nekakvu poeziju sa francuskog, on čita te stihove i doživljava višestruke orgazme. On kuva, ona donosi karte za koncert. Ona iznenada njemu donosi čašu vina, on njoj prilazi tiho dok radi i nežno je masira. Kada se svađaju, čini mi se, rade to samo zato da bi potonji seks bio što žešći. Nema ništa slađe od seksa u ime pomirja, to znam čak i ja koji nikada nisam bio u skladnoj vezi. Pretpostavljam da vam, verovatno, ove pojedinosti o Bojanu i Nataliji izgledaju neobično kada ih iznosi neko ko, po svoj prilici, nije sveznajući pripovedač. Ako ste pomislili tako nešto, u pravu ste – ja te informacije zapravo ne posedujem. Opisao sam vam kako zamišljam da idealan par funkcioniše – gotovo filmski. Opisao sam vam kakvoj sam vezi uvek težio.
To veče kada su naši idealni prijatelji upoznali Nevenu i mene, da stvar bude još stereotipnija, išli smo u bioskop. U Kinoteci su tih dana emitovali ciklus filmova Vudija Alena. Mi smo gledali Deconstructing Harry. Tužno-smešan film, tzv. dramedija o klasičnom vudialenovskom liku, neuklopljenom u realni život, tužnom piscu-luzeru koji može da lepo živi samo u svom fiktivnom, imaginarnom svetu. Gledao sam taj film mnogo puta, sigurno više od pet. Natalija i Bojan su bili dečije providni u svojim namerama. Izvinili su se, bili su u nekoj neverovatnoj poslovnoj žurbi, morali su da hitaju kući odmah posle projekcije. Nevena i ja smo tiho prihvatali igru. Meni je bila potrebna žena, njoj muškarac. Malo ponižavanja zbog višeg cilja nikoga nikada nije ubilo. Uostalom, šta su drugo veze do stalna igra ponižavanja, ustupaka i kompromisa? Doduše, samo nagađam šta bi veze mogle biti.

* *

„Kako ti se dopao film?“, pitao sam je dok smo sedeli kasnije u nekom kafiću. Srkala je nes-kafu iz visoke čaše. „Pa, ne znam. Nekako je tužan, prosto me grize savest da se smejem koliko je tužan na generalnom nivou. Kao da poručuje, da život koliko god bio loš ili sranje ili štagod, bolji je od neživota“, rekla je pre nego se upustila u dalje uništavanje napitka. Ja sam to veče ušao u svoj pretenciozni lik. Znate, u glavi imam jedan orman, a u njemu na ofingerima okačene različite uloge koje igram kada se upoznajem sa ljudima. Nevenu sam želeo da fasciniram. „Ne znam, ja uopšte nisam tako razmišljao. Mislim da je to priča o tome da umetnik ne može da živi uklopljen dobro u običan svet. Njegov život nije loš, on prosto mora da bude takav, jer život umetnika i nije od ovoga sveta. Razumeš? Na mnogo načina se poistovećujem sa glavnim likom“.
Bože, kako li sam samo izgledao tada njoj, uspešnoj studentkinji završne godine Likovne akademije?Dobro, identifikuješ se sa njim. Doduše, činjenična stanja su vam prilično drugačija. Ti nemaš sina, ne piješ, ne gutaš tablete, nisi imao tri braka, nisi varao ženu sa njenom sestrom, ne ideš petnaest godina kod psihijatra, ne viđaš se sa kurvama, nisi bio u vezi sa svojom studentkinjom, samim tim što nisi ni profesor, kao ni priznati pisac i na kraju, nisi u petoj deceniji života, smejuljila se crvenokosa iza plastične slamke. Popila je svoje piće, ali je nastavila da gricka slamku. Nekako nežno. Teško mi je da se odmaknem od stereotipnih seksualnih aluzija. Stvarno teško.OK, razumem šta hoćeš da kažeš. Ne znam kako da ti objasnim to, ali i ja se ponekad osećam da mogu da funkcionišem samo ako pišem. Nekako, pisanje je jedina stvar u kojoj sam siguran, u kojoj sam koračam i mnogo mi je dobro što sam sam. Samo ja i moje misli. Imao sam jedno vreme bend, svirao sam gitaru, ali pisanje je bolje. Nekako nije sovjetski kao bend, bend je kolektiv, bendovi su nasleđe komunizma, šta ti znam. Voleo bih, doduše, da objavim solo album, ali, jebi ga, do tada pišem. Čini mi se da sam tako nešto rekao. Šta da vam kažem, krajnje sam nepouzdan pripovedač. Oslanjam se samo na sećanje.Znaš, čudno je to. Razne me stvari inspirišu da pišem. Doduše, mogu da ih svedem na dve kategorije. Mnogo dobre umetnosti i mnogo lošeg života, rekao sam, a lokal se umalo nije srušio od patetične lave koja je pojurila iz usta mladog neshvaćenog pesnika. Ludački pretenciozno orijentisana lava je jurila po kafani, svojim kitnjastim metaforama i lošim poređenjima davila je prisutne starce, žene i decu. No, kafić (i tu se krije nepouzdani pripovedački vragda li je mesto gde smo nas dvoje pričali bio lokal, kafana ili kafić?) se ipak nije srušio.Ne mislim da je tvoj život loš. Da ti je život loš ne bi sedeo sa mnom i buljio mi u sise i pričao o poeziji i Vudi Alenu.Pocrveneo sam. Ili se to samo tako kaže u situacijama kada ti je neprijatno. Otkud znam, u stvari, da li sam pocrveneo, kada nikakvo ogledalo nisam imao u blizini? No, svejedno, bilo mi je neprijatno. Ja joj na tacni iznosim moju prostu dušu anglosaksonsku, a ona tu pominje nekakve sise! Doduše, ne bilo kakve sise. Jedan divan par ne previše velikih, ali savršeno okruglih sisa. Sa neodoljivim, smeđim bradavicama. Doduše, taj detalj tada nisam znao.Pa, da, kada tako gledaš, kada stvari tako postaviš, meni je još i dobro dok ovako sedim, pričam o dubokoumnim stvarima i, hm, gledam u tvoje grudi. Da, dobro mi je, promrsih nemušto.Pokušavaš da mi daš kompliment?, nastavljala je ona samouvereno igru za koju nisam bio spreman, premda sam je priželjkivao.Ne znam, možda. Zavisi da li se ponosiš svojim grudima ili ne, rekao sam i falširajući imitirao Momčila Bajagića i pesmu o tome kako njegova draga grudi nosi kao odlikovanja.Naravno da se ponosim. Ti se ne bi ponosio?, ispaljivala je replike spremno, kao da je kakav programirani, zavodljivi književni ili filmski lik, a ne tek zbunjena mlada devojka.Ne znam, nikad nisam razmišljao o tome. Znaš, uvek sam imao problema sa težinom, te zbog toga imam ove.. Pa, muške sisice. Ne ponosim se njima. Doduše, ima i taj problem svoju zabavnu stranu. Bradavice mi izgledaju kao dva CD-a. Zapravo, sise mi izgledaju kao prosečan Azrin album. A i počinjem polako da ćelavim. Vreme mi je da kupim kišni mantil.
„Meni su kišni mantili baš seksi“, rekla je Nevena.

* *

Prvi susret sa Nevenom nije prošao loše. Pozitivna nula, u najgorem slučaju. Uskoro smo se ponovo našli. Ovaj put bez Natalije i Bojana. Stvarno ne bi imalo nikakvog smisla da smo ih ponovo vukli. Taj drugi susret je, faktički, bio naš prvi sastanak. Pogađajte gde smo otišli.
„Film je bio lep. Ništa više, ništa manje, lep“, govorila je Nevena dok je žutim, kratkim čizmama obilazila bare na pločniku. Lepe čizme su to bile, delovale su skupoceno – čak, previše skupo da ne bi bile nepromočive. Ili je možda barice obilazila zato što joj se, jednostavno, igralo? „Pa, ne znam. Mene je film malo razočarao. Ritam je baš neujednačen, sredina filma je previše razvučena, umalo nisam zaspao. Scenario, sam po sebi, nije najsrećniji, te se onda i reditelj izgubio u pripovedanju i krenuo sa lirskim pasažima gde im mesto nije. I, zapravo, po mom mišljenju, unakazio interesantnu osnovnu premisu“. Tri puta pogađajte kog sam lika i to, drugo veče, skinuo sa ofingera. „Jesi li gledao film ili si smišljao šta da kažeš kada izađemo?“, upita me Nevena, gledajući me nekako neodređeno, ispod oka. Jedan od onih pogleda koji mogu da najave i salvu smeha, ali i svađu. „Pa, pazi, Nevena, to su osnovne stvari koje moraju biti ispunjene da bi film uspešno funkcionisao!“ Coknula je i, odjednom, šljapnula nogom po barici. Dakle, njene famozne žute čizme ipak jesu kvalitativno u skladu sa cenom. „Tužno je da tako gledaš filmove. Sečeš ih kao meso. Ti si jedan, u stvari, intelektualistički kasaspin“, bila je vidno zadovoljna svojom, mora se priznati, domišljatom jezičkom konstrukcijom. „Lako je ubediti sebe da radiš nešto pametno kada izgubiš moć da radiš nešto lepo“, rekla je zatim, poneta prethodnom sjajnom konstatacijom. Ali, kako kažu, ko visoko leti, nisko pada – njena druga replika je bila odveć patetična. Kao da je i sama to osetila, te naglo ućuta. Počela je da pada sitna kiša. Izvadio sam kišobran. Grad je emitovao razlivenu neonsku svetlost. Uz izvesnu dozu tolerancije i političke neobaveštenosti, Beograd nam je to veče – onako, latentno zaljubljenim i blago seksualno nadraženim samim prisustvom onog drugog - mogao ličiti na neki veliki filmski grad. Njujork ili Pariz, pre svega, zavisi od toga koju mitologiju preferirate. Zapravo, zaista sam se osećao tada kao neki veliki filmski zavodnik koji treba da svoju veštinu dokaže ovoj zgodnoj poluneznanki. Sve se nekako i odvijalo filmskom brzinom. Mislim da ću vam zapravo jedan deo Nevenine i moje priče zato i ispričati u formi scenarija. Ispred njenih reči stajeće veliko slovo N, a ispred mojih B. Da, oprostite, zaboravio sam da se predstavim. Ja se zovem Božidar.

* *

B: Dođi pod kišobran.
N: Zašto?
B: Zato što je pod kišobranima uživancija!! Šta misliš zašto? Kiša će da pljusne.
N: Pa?
B: Bićeš sva mokra. Dođi.
N: Zar te ne umara da nosiš kišobran?
B: Više me umara upala pluća. Dođi.
N: Neću. (počinje da pleše po kiši) Treniraš li nešto?
B: Ne znam. Računa li se cinizam? Ne, ne treniram ništa. Još od osnovne škole trčim samo kada mi se ide u WC.
N: Tužno. Ja se bavim plesom.
B: Vidim. Voliš da pokazuješ to.
N: Zašto ne bih? Dobra sam u tome.
B: Ja sam dobar u pikadu, pa ne bacam strelice po ulici.
N: Možda bi trebalo.
B: Verovatno, da.
N: Stvarno si dobar u pikadu?
B: Ne.

Božidar i Nevena se, ipak, uprkos njenim negodovanjima, pomeraju i staju ispod neke obližnje nadstrešnice.

B: Sva si mokra, jebote!
N: Nema veze. Osušiću se.
B: Da, ako ti se ne naprave ledenice na kosi pre toga.
N: Biću šik.
B: Nisi li dovoljno?
N: Smeta ti?
B: Šta?
N: Moj šikanluk.
B: Ne, izgledaš potpuno normalno, imaš crvenu kosu, crven ruž i pomalo ličiš na Crvenkapu, ali normalna si.
N: Smetalo bi ti da izgledam nenormalno?
B: Je l’ se ja tebi sad potpisujem u leksikon ili šta?
N: Ne, samo te pitam šta bi mislio o meni da sam ćelava, na primer.
B: Ne znam. Mislio bih da tražiš novčane priloge jer boluješ od leukemije. Otkud znam šta bih mislio! Što bi bila ćelava?
N: Iz revolta, iz mode, iz gluposti. Nebitno. Da li bih ti bila privlačna da sam ćelava?
B: Čemu vodi ovaj razgovor? Ako želiš da otkriješ moje fetiše, usmeravaš priču potpuno pogrešno.
N: Pitam te samo, da li bi želeo da me poljubiš da sam ćelava?
B: Da si ćelava, lakše mi je da zamislim da te ljubim u čelo.
N: Ozbiljno mi odgovori.
B: Zašto radiš to? Pokušavaš da pokažeš da sam netolerantni muški šovinista kome se gade ćelave devojke. OK, ako želiš, ošišaj se na ćelavo, radi šta god hoćeš, meni se to ne dopada, to je stvar ukusa i ništa više.
N: Znači, ne bi hteo da me poljubiš?
B: Nisam to rekao. Zašto i dalje pričamo o ovome? Jesi li ti normalna? Čini mi se da više ne želim da te poljubim ni kosatu.
N: A želeo si?
B: Da, želeo sam!!
N: Pa, poljubi me.

Božidar poljubi Nevenu.

N: Zar ti je toliko trebalo?
B: (kratko ćuti) Je li nećeš stvarno da se ošišaš na ćelavo?
N: Ne znam. Verovatno neću.

* *

Priznajte, izgleda li ova predigra za poljubac kao da je izašla iz nekakve romantične komedije? Barem nekog filma kao što je Zgodna žena ili Francuski poljubac ili tako neki naslov, u suštini loš, ali koji ipak možeš da pogledaš u neko lenjo poslepodne. Uostalom, Vudi Alen je jednom prilikom rekao da život ne liči na umetnost, nego na lošu televiziju. Ako moj život liči na osrednju holivudsku konfekciju, nisam u tako lošoj situaciji.
Nevena i ja smo nastavali da hodamo dalje. Kao i uvek što se dešava u filmovima, putanja šetnje se polako, ali sigurno usmerava ka stanu jednog od ljubavnika. Ovaj put sam taj ljubavnik bio ja.
„Šta znači verovatno se neću šišati na ćelavo? Verovatno se govori kada nekoga pitaš da li će ići na kafu za sedam dana, ne za tako bitne stvari“, nastavljao sam, vidno potresen Neveninom idejom. „Što više budeš insistirao na razgovoru o tome, biću bliža ćelavoj glavi“.
„OK, ćutaću. Ne želim da se ljubim sa ucveljenom ljubom Banović Strahinje“, rekao sam i istog trenutka se pokajao. Objektivno, nisu bile dobre šanse da je ona ikada gledala taj paraistorijski jugoslovenski filmić u kome plemenitog bana igra Franko Nero. „Ti bi se još ljubio?“, reče Nevena, očito nezainteresovana za aluzije. Neprimetno, tiho smo se zbijali jedno uz drugo. Vrhovima prstiju je nekoliko puta, nehajno, dodirnula moju butinu. Takođe, ja sam koristio svaku slobodnu priliku da je u razgovoru prijateljski zagrlim ili da je slučajno dodirnem po kuku, jer tobože ne mogu drugačije da prođem pored nekog parkiranog automobila.
„Koristio bih svaki tren tvoje kosatosti za ljubljenje, iskreno“. Ćutali smo. Gledali se. Očekivao sam da čujem nekakvu muziku. Nije je bilo. „Ovaj, ja sam na desetak minuta odavde, šta misliš da svratimo kod mene na kafu?“ Nasmešila se i klimnula glavom.
„Samo da svratim do trafike tu jedne, usput nam je“. Nevena poče da se smeje. Nekontrolisano. Ljudi koji su prolazili pored nas su nas čudno zagledali. U prvi mah sam poželeo da imam daljinski upravljač da mogu da utišam ton, ali shvatih da je takva misao suviše mizogina za nekoga ko je jedan deo svog života odlučio da posveti izučavanju feminističkih teorija. „A, ne, nema potrebe. Neće ti trebati to što si hteo da kupiš“, procedila je razlog svog smejanja.
„Kako da nam skuvam kafu ako ne kupim kafu, Nevena? Reci mi, molim te“.

* *

Imaš poster Merilin Monro, čuo sam je kako mi dovikuje iz dnevne sobe. Uzvratio sam se nekim nemuštim afirmativnim usklikom.A zašto baš nju?, nastavljala je sa ispitivanjem.Kako misliš zašto? Ona je savršenstvo, promrsih dok sam spuštao kafu na sto. Uvek mi se tresu ruke kada to radim.Savršenstvo, kakva gruba reč. Kako misliš to?, Nevena se uživela u ulogu islednika. Duvao sam u kafu da se brže ohladi.Lepo. Savršena je na mnogo načina.Srknuh gutljaj.Na primer?, sustiže me pitanje pre nego sam progutao gutljaj iz prošle rečenice. Približih joj se, kao zato da bih iz boljeg ugla mogao da posmatram poster koji sam, ionako, manje-više bez ikakvog razloga stavio na zid. Jedini njen film koji sam gledao jeNeki to vole vruće. Kafa je bila još vruća. Ja više volim kada se malo ohladi.Savršeno je lepa. Možeš da uživaš u lepoti prirode gledajući nju. Savršena je za masturbaciju. Savršena je kada ti se plače. Savršena je jer je pop božanstvo. Ne znam, naprosto, savršena je, konfuzno sam objašnjavao. Nevena je svojim očima prodirala kroz moja besmislena objašnjenja, jasno pokazujući da bi trebalo da se bolje potrudim.Ne znam, jebi ga, neko drži Isusa, neko Tita, ja držim Merilin.
„Voliš plavuše?“, upita konačno. „Pored crnki, brineta i crvenokosih, da, volim i plavuše.“ Onda se desio onaj suludi momenat kada su svi u sobi svesni da ste želeli da se našalite, ali, nažalost, šala je smešna samo vama. Činjenica da smo u sobi bili samo nas dvoje stvari uopšte ne čini boljim.
„To zvuči tako zagorelo.“
„To jeste tako zagorelo.“
„Imaš nesređen seksualni život?“
„Ne znam, pitam se imam li uopšte seksualni život. Zašto pričam o tome sa tobom?“
„Zato što se nadaš da ću ti ga ja srediti?“
„Hoćeš li?“
„Ne znam.“
„Jebi ga.“
„Jebi ga.“
„Poljubi me.“
„Neću.“
„Zašto?“
„Hoću da pričamo.
„OK.“
Konvencija je majka odlaganja.

* *

„Manje pričaj. To je tvoj najveći problem. Mnogo pričaš. Ne moraš sve da mi objašnjavaš. Tačno znam šta treba da radim. Nisam glupa“, rekla mi je, nežno, na uvo, kao da mi šapuće nekakve golicave istine. A, nije to radila. „Izvini, moć navike“, pucali su poslednje linije odbrane moje rodne uloge. „Navikao si na glupe devojke?“, pitala me mazno. „Neću odgovoriti na to pitanje.“
„I nemoj. To što možeš da ih kontrolišeš, ne znači da su glupe. Zapravo, rekla bih da samo misliš da ti njih kontrolišeš. Sujeta je ljudska velika“, govorila je paperjastim glasićem tanane devojčice, tek napupelog seksipila. Nabokov je davno uveo našu maštu u devijantne vode iz kojih nema povratka.
„Isključi svetlo“, naredila je iznenada. „Zašto?“ Nasmejala mi se. „Da se igramo ćorave bake. Šta ti misliš zašto?“
Trepereli smo jedno u drugom u mrklom mraku.
„Nevena, moram da ti priznam nešto.“
„Reci.“
„Imao sam neraspakovanu kesicu kafe kod kuće.“

* *

Tako smo se Nevena i ja podrobnije upoznali. Ovih nekoliko fragmenata nisu najznačajniji momenat u mom životu, čak ni u mom ljubavnom životu, ali iz nekog razloga, često se setim te obično neobične crvenokose cure.
Ipak, ova priča nema hepi-end. Doduše, ona nema uopšte nešto što bismo pošteno mogli da nazovemo i endom. Marla Singer u filmu „Borilački klub“ kaže i ovo „Kondom je staklena cipelica naše generacije. Navučeš ga kada upoznaš stranca, plešeš celu noć sa strancem, a onda ga odbaciš. Kondom, ne stranca.“ Ako ovo pomalo bolno shvatanje romanse uzmemo za važeće, Nevena i ja smo imali prilično lep cipelarnik. U njemu je bio izvestan broj staklenih cipelica i mi smo ih rado koristili. Međutim, jednog dana je cipelarnik postao prazan. Taj dan pre ili kasnije dođe. Ona je dobila stipendiju za postdiplomske studije u Engleskoj. Takva prilika se ne propušta kada živiš u Srbiji, govorili smo oboje. Nismo čak ni pomenuli varijantu da bi možda trebalo da ona ostane ili da ja idem sa njom. Naposletku, nismo ni bili u vezi. Samo smo uživali u pražnjenju jednog cipelarnika. Od svega toga, od dvoje živih ljudi, od dve čestice koje lutaju munjevitom brzinom vrtlogom koji svakodnevno nazivamo životom – ostali smo samo tekstualni ja i jedna obična priča.
Živimo u vremenu kada se gotovo sve stvari strahovito ubrzavaju. Vozovi su danas brzi koliko nekadašnji putnici - koji su se klackali u starinskim vagonima koje su vukle parne lokomotive - nisu mogli ni da zamisle. Pomislite, kako bi izgledalo da u nekom, danas prosečnom, automobilu proletite pored onih gangsterskih, crnih modela iz tridesetih godina XX veka. Ako uporedimo način na koji se igra košarka, bez obzira na romantična sećanja na vedete kao što su Radivoje Korać ili Džeri Vest, današnji prosečni igrači – te naslage mišića koje munjevito jurcaju po terenu – oduvali bi nekadašnje legende natrag u legendu. Takođe, imperativ modernog filma je brz tempo. Industrijske filmadžije su predoslovno shvatili Hičkoka kada je rekao da je film život u kome su izostavljeni dosadni delovi. Da ne govorim o brzini protoka informacija. Moja prababa je svet poznavala onoliko koliko je peške mogla da ga obiđe. Njene noge su bile njen Internet.
Sve u svemu, zaista nije čudno što se proces pražnjenja cipelarnika tako bolno ubrzao da na kraju nisi siguran ni da li ga je bilo. Da li je taj kratki trenutak sreće bio samo onaj dvadeset i peti frejm za koji misliš da ti se pričinio, a, zapravo, negde u podsvesti ga zabeležiš i potom ga tražiš kroz ceo život. Samo što na najvećem broju životnih projekcija nema gerilaca koji bi želeli da krišom ubace taj frejm viška.

* *

„Setio sam se jednog starog vica. Čovek dođe kod psihijatra i kaže mu Doktore, moj brat je poludeomisli da je kokoška! I doktor mu kaže Pa, zašto njega niste doveli u bolnicu? I čovek mu odgovori Pa, ja bih, ali, znate, trebaju mi jaja. Dakle, to je otprilike ono što ja mislim o vezama. Znate, one su iracionalne, lude, apsurdne, ali verujem da i dalje stalno ulazimo u njih jer većini... pa trebaju jaja.“ - Vudi Alen

Нема коментара:

Постави коментар