Svet se menja ulaganjem u decu (intervju - Jasminka Petrović, autorka knjiga za decu)

U utorak veče će u prostorijama Kulturnog centra „Grad” biti održana tribina pod nazivom „Slika i prilika društva: Savremena književnost za decu u Srbiji”. Na trbini će učestvovati Jasminka Petrović, autorka knjiga za decu, Ljiljana Marinković, direktorka „Kreativnog centra”, Vladislava Vojnović, filmska kritičarka, scenaristkinja i autorka knjiga za decu, Marija Vukosavljević, urednica izdavačke kuće „Odiseja”, Diana Tepavac, glumica, dramski pedagog i predsednica IO ASSITEJ Srbije, Vladimir Andrić, pisac za decu i dugogodišnji urednik dečjeg programa RTS-a i Tijana Spasić, urednica književnog programa KC „Grad”. Čitav događaj je organizovan u saradnji sa organizacijom „OK – obrazovanje i kultura”. U susret tribini, razgovarali smo sa Jasminkom Petrović o različitim aspektima književnosti za decu u Srbiji.

U najavi za večerašnju tribinu piše da, između ostalog, želite da ukažete na disbalans između stvarnog života dece i književnosti koja im je namenjena. Zašto mislite da se stvorio taj jaz?

Današnja deca rođena su i odrastaju u svetu vizuelne komunikacije, elektronskih uređaja, interneta, društvenih mreža, ubrzanog načina života. Mi odrasli potičemo iz prošlog veka, pisali smo razglednice s mora, skupljali salvete, slušali ploče, presnimavali kasete. Pisac za decu treba da uskladi svoje detinjstvo sa željama i potrebama savremenog deteta; da o ljubavi, prijateljstvu, dobroti i ostalim životnim vrednostima piše na dinamičan, duhovit, otvoren i originalan način, bez patetike, popovanja, romantičarskog zanosa i dugih opisa. To nije uvek ni lako ni jednostavno. To mu dođe kao da penkalom pišeš po I-phoneu.

Kakvu, po Vama, ulogu ima škola (kako kroz čitanke, tako i kroz dečiju periodičnu štampu koja se u njoj deli) u formiranju književnog ukusa kod najmlađe čitalačke publike?

Mislim da je generalno škola deci dosadna i spora. Školski sistem je glomazan i staromodan i tek je tu jaz između nastave i dečjeg interesovanja. Na svu sreću postoje pojedinci koji pomeraju granice. Zahvaljujući entuzijazmu nekih nastavnika i bibliotekara odvijaju se sjajni literarni programi („Oštro pero“, „Čitalačka značka“, „Pesnička štafeta“ itd.). Po meni to je pravi put da se deca motivišu na čitanje. Poslednjih godina pojavile su se odlične čitanke za osnovce koje nastavnicima nude razne ideje u nastavi srpskog jezika. Nažalost, to ne mogu da kažem i za dečje časopise. Ponuda je vrlo oskudna i ne baš kvalitetna. Problemi leže u finansijama i distribuciji. To je velika šteta jer časospisi, osim što su važni za formiranje književnog ukusa kod dece, takođe nude mogućnost da se oprobaju mladi pisci i ilustratori.

Čini se da se još uvek zadržalo mišljenje da književnost za decu treba da bude didaktička. Mislite li da je takva uloga ove književnosti važna ili da se treba prvenstveno fokusirati na, da kažemo to tako grubo, estetske okvire dečije književnosti?

Dobro je da postoji i jedno i drugo i treće i četvrto i peto... Važno je da deca imaju mogućnost izbora. Neka biraju između dve „prave“ knjige, a ne između dve „krive“. Po meni nije problem u žanru, već u nedostatku novih imena u domaćoj savremenoj književnosti za decu. A nije ni čudo, kad je iz dana u dan sve teže biti dečji pisac. To je i povod za tribinu u KC Gradu. Jeste to borba sa vetrenjačama, ali još gore je sedeti skrštenih ruku.

Vaša prva knjiga „Giga pravi more“ nosi izuzetno jaku antiratnu poruku, premda ispričanu u okviru dečije književnosti. Koliko je teško otvarati takve teme u kontekstu ovakvog pripovedanja?

„Giga pravi more“ je moja najdraža knjiga. Mislim da sam ja tu dala svoj maksimum. Sve što sam kasnije napisala je manje ili više dobro. Giga i Cvrčak su mi pomogli da nađem put u radu s decom. Ako se pogodi pravi ton za odgovarajući uzrast, svaka tema može biti obrađena u literaturi za decu – i ljubav i prijateljstvo i rat i smrt i mobing na fejsu i razvod roditelja... Pitanje je samo koliko je pisac hrabar da zaroni u dečji svet.

Jednom prilikom ste rekli da književnost za decu pišete zato što se na odrasle malo može uticati u stvaranju boljeg sveta. Budući da često imate prilike da stupate u direktan kontakta sa decom kakva su vaša iskustva, koliko i kako zaista književnost može uticati na decu?

Toliko puta sam se uverila da su deca „starija“ od nas odraslih. Kad bismo samo malo zaćutali, od njih bismo čuli mnoge mudre reči. Ja verujem da se svet menja ulaganjem u decu. Moj ulog su knjige.

(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 29.1.2013.)