недеља, 05. јануар 2014.

3 u 1 - Socijalizam, Mark Tven i Isus Hrist - IZ BIBLIOTEKE – Kurt Vonegat, "Čovek bez zemlje" (Geopoetika, Beograd, 2006)



1. Socijalizam
U gotovo svim društvima postoje ideološke etikete koje imaju jak negativni prizvuk – u pitanju su, dakle, ideološke pozicije satanizovane duboko u kolektivnoj podsvesti. Iako bipolarnog sveta u hladnoratovskom smislu nema dobrih dvadesetak godina, u Sjedinjenim Američkim Državama biti socijalista ili levičar nije sasvim lagana rabota (those damn commies!).
Ipak, Kurt Vonegat je čitav svoj profesionalno-životni vek (a stari je Kurt poživeo dobre osamdeset i četiri godine) istrajao na levoj poziciji ideološkog spektra sa koje je nemilosrdno tekstualno razbijao vladajuće strukture raznih sorta. „Čovek bez zemlje“, poslednja knjiga koju je objavio za života, maestralno je poslednje poglavlje jednog velikog pisca.
Nevelika zbirka od stotinjak stranica Vonegatovih eseja (ili, preciznije rečeno, esejolikih beleški), retko je precizna i otrovna strelica ispaljena u establišment u ime svih onih običnih, a tako prezrenih ljudi. Knjiga je izašla 2005. godine i, naravno, ne treba biti genije da bi se zaključilo ko je u njoj dežurni negativac. Bilo je to doba kada se Džordž Buš takmičio sa samim sobom – iz dana u dan je bilo teže odgovoriti na pitanje da li je dotični moćnik Opasniji ili Gluplji. Međutim, ovi tekstovi su mnogo više od pukih Bušinki (mada, ne plašite se, opaski na račun Džordža mlađeg ima itekako dovoljno) - oni pre svega razotkrivaju mehanizam ubrzane propasti sveta u kome živimo, a u toj propasti, Buš je samo jedan od pratećih činioca. Vonegat je zabrinut za budućnost Zemlje, i sa ekološke i sa human(ističk)e strane. U vezi sa futurom, autor je prilično neoptimističan – proriče da će se Zemljin imuni sistem već nekako, pre ili kasnije, otresti ljudi. Međutim, ako pogledate malo oko sebe, čini se da ne može Vonegat biti crn, opor i ciničan koliko ljudi mogu biti budalasti i odvratni. „Dobra Zemlja – mogli smo da je spasemo, ali smo, navraga, bili suviše površni i lenji“, ispisuje Vonegat epitaf planeti.
2. Mark Tven
U jednom priglupom filmu koji se zove „Footloose“ mladi Kevin Bejkon glumi opasnog i modernog tipa iz grada koji se seli negde u američku provinciju. U jednom razgovoru između tog urbanog junoše i njegovih priprostih domaćina klinac pomene kako mu je omiljena knjiga Vonegatova „Klanica broj pet“ i kako je taj roman klasik, a uvređeni provincijalac mu kaže da je klasik „Doživljaji Tom Sojera“, a ne nekakav Vonegat.
Naravno, sama činjenica da su pokušali da naprave nekakav Vonegat – Tven sukob, pokazuje koliko su te nesrećne filmadžije promašile ceo fudbal. Iako ih dele godine i godine različitih iskustva i istorijskih prilika, sličnost u britkosti misli između ova dva autora je zapanjujuća. Uostalom, i na samoj poleđini ove knjige citiran je Rasel Benks koji sasvim ispravno primećuje kako je „Vonegatov Čovek bez zemlje čisti Mark Tven“. Vonegatovo najjače oružje (kao i Tvenovo) protiv gluposti, zla, smrti, Džordža Buša i ostalih elementarnih nepogoda je izvorni, nepatvoreni, smehotresni humor.
Kada živiš u doba u kojem avioni ruše nebodere i ubijaju hiljade nedužnih, zatim u doba u kojem tvoja draga državna militarna super-sila uništava udaljene delove sveta, te kada živiš u vreme u kojem ljudi postaju sumnjivi samo zato što imaju malo tamniju boju kože – strah se pojavljuje kao neizbežan najmanji zajednički sadržalac. A na jednom mestu u knjizi ispravno piše „Humor je skoro fiziološki odgovor na strah“
Kurt Vonegat (1922-2007)
3. Isus Hrist
Vonegat je levičar koji svoje obrazovanje nije stekao iz pseudo-anarho-marksističkih brošura. Dakle, nije jedan od onih tipova koji bi po ceo dan sedeo na društvenim mrežama i širio šaljive fotografije sa Isusovim likom iz udobne pozicije svog anonimnog i dosadnog ateizma. Dobro, priznajem, Mark Tven je bio militantni ateista, pa je opet bio genije – ali je zbilja izuzetak u pitanju.
Vonegat se takođe, da upotrebimo tešku i grubu reč, obračunava sa hrišćanstvom – sjajna je njegova opaska da reč „socijalizam“ ništa više ne nosi zla nego reč „hrišćanstvo“ i da socijalizam nije ništa više iznedrio Staljina nego što je to hrišćanstvo iznedrilo inkviziciju. Ali, kao i svaki pametan čovek, Vonegat zna da postoje situacije u kojima su ideje loše i da tada treba glasno govoriti protiv njih, ali isto tako zna i za one situacije u kojima su ideje zloupotrebljene. U tom smislu je višestruko interesantan njegov odnos sa likom i delom Isusa Hrista. Dok bi od „pristojnog“ modernog levičara obučenog u brendiranu majicu sa Če Gevarinim likom očekivalo da Isusa dočeka na nemilosrdni digitalni nož – Kurt Vonegat sebe naziva humanistom i piše sjajne reči o Hristu „Ako je ono što je govorio dobro, a toliko toga je apsolutno divno, kakve uopšte ima veze da li je bio Bog ili ne?“
Međutim, mozgovi koji žele da budu u kutijama – zauvek će tamo i ostati. Desni elitisti će sa prezirom gledati čak i na samu reč socijalizam, kao da je to neka čudna zarazna bolest. Levi levaci će, umesto da čitaju Novi Zavet (i kritički prosuđuju o njemu, naravno, kao i o ostalim verskim spisima) zbijati infantilne šale u svojim virtuelnim avlijama. A oni malobrojni između neka se snalaze kako znaju i umeju, sami su birali da ne žive u crno-belom svetu.
U svakom slučaju, uvek utočište mogu potražiti u Marksu, Haklberi Finu i Besedi na gori. Ili, sve to mogu naći u delu Kurta Vonegata.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 17.9.2012.)

Нема коментара:

Постави коментар