1. Socijalizam
U gotovo svim društvima postoje ideološke etikete koje
imaju jak negativni prizvuk – u pitanju su, dakle, ideološke
pozicije satanizovane duboko u kolektivnoj podsvesti. Iako bipolarnog
sveta u hladnoratovskom smislu nema dobrih dvadesetak godina, u
Sjedinjenim Američkim Državama biti socijalista ili levičar nije
sasvim lagana rabota (those damn commies!).
Ipak, Kurt Vonegat je čitav svoj profesionalno-životni
vek (a stari je Kurt poživeo dobre osamdeset i četiri godine)
istrajao na levoj poziciji ideološkog spektra sa koje je nemilosrdno
tekstualno razbijao vladajuće strukture raznih sorta. „Čovek bez
zemlje“, poslednja knjiga koju je objavio za života, maestralno je
poslednje poglavlje jednog velikog pisca.
Nevelika zbirka od stotinjak stranica Vonegatovih eseja
(ili, preciznije rečeno, esejolikih beleški), retko je precizna i
otrovna strelica ispaljena u establišment u ime svih onih običnih,
a tako prezrenih ljudi. Knjiga je izašla 2005. godine i, naravno, ne
treba biti genije da bi se zaključilo ko je u njoj dežurni
negativac. Bilo je to doba kada se Džordž Buš takmičio sa samim
sobom – iz dana u dan je bilo teže odgovoriti na pitanje da li je
dotični moćnik Opasniji ili Gluplji. Međutim, ovi tekstovi su
mnogo više od pukih Bušinki (mada, ne plašite se, opaski na račun
Džordža mlađeg ima itekako dovoljno) - oni pre svega razotkrivaju
mehanizam ubrzane propasti sveta u kome živimo, a u toj propasti,
Buš je samo jedan od pratećih činioca. Vonegat je zabrinut za
budućnost Zemlje, i sa ekološke i sa human(ističk)e strane. U vezi
sa futurom, autor je prilično neoptimističan – proriče da će se
Zemljin imuni sistem već nekako, pre ili kasnije, otresti ljudi.
Međutim, ako pogledate malo oko sebe, čini se da ne može Vonegat
biti crn, opor i ciničan koliko ljudi mogu biti budalasti i
odvratni. „Dobra Zemlja – mogli smo da je spasemo, ali smo,
navraga, bili suviše površni i lenji“, ispisuje Vonegat epitaf
planeti.
2. Mark Tven
U jednom priglupom filmu koji se zove „Footloose“
mladi Kevin Bejkon glumi opasnog i modernog tipa iz grada koji se
seli negde u američku provinciju. U jednom razgovoru između tog
urbanog junoše i njegovih priprostih domaćina klinac pomene kako mu
je omiljena knjiga Vonegatova „Klanica broj pet“ i kako je taj
roman klasik, a uvređeni provincijalac mu kaže da je klasik
„Doživljaji Tom Sojera“, a ne nekakav Vonegat.
Naravno, sama činjenica da su pokušali da naprave
nekakav Vonegat – Tven sukob, pokazuje koliko su te nesrećne
filmadžije promašile ceo fudbal. Iako ih dele godine i godine
različitih iskustva i istorijskih prilika, sličnost u britkosti
misli između ova dva autora je zapanjujuća. Uostalom, i na samoj
poleđini ove knjige citiran je Rasel Benks koji sasvim ispravno
primećuje kako je „Vonegatov Čovek bez zemlje čisti Mark Tven“.
Vonegatovo najjače oružje (kao i Tvenovo) protiv gluposti, zla,
smrti, Džordža Buša i ostalih elementarnih nepogoda je izvorni,
nepatvoreni, smehotresni humor.
Kada živiš u doba u kojem avioni ruše nebodere i
ubijaju hiljade nedužnih, zatim u doba u kojem tvoja draga državna
militarna super-sila uništava udaljene delove sveta, te kada živiš
u vreme u kojem ljudi postaju sumnjivi samo zato što imaju malo
tamniju boju kože – strah se pojavljuje kao neizbežan najmanji
zajednički sadržalac. A na jednom mestu u knjizi ispravno piše
„Humor je skoro fiziološki odgovor na strah“
 |
| Kurt Vonegat (1922-2007) |
3. Isus Hrist
Vonegat je levičar koji svoje obrazovanje nije stekao
iz pseudo-anarho-marksističkih brošura. Dakle, nije jedan od onih
tipova koji bi po ceo dan sedeo na društvenim mrežama i širio
šaljive fotografije sa Isusovim likom iz udobne pozicije svog
anonimnog i dosadnog ateizma. Dobro, priznajem, Mark Tven je bio
militantni ateista, pa je opet bio genije – ali je zbilja izuzetak
u pitanju.
Vonegat se takođe, da upotrebimo tešku i grubu reč,
obračunava sa hrišćanstvom – sjajna je njegova opaska da reč
„socijalizam“ ništa više ne nosi zla nego reč „hrišćanstvo“
i da socijalizam nije ništa više iznedrio Staljina nego što je to
hrišćanstvo iznedrilo inkviziciju. Ali, kao i svaki pametan čovek,
Vonegat zna da postoje situacije u kojima su ideje loše i da tada
treba glasno govoriti protiv njih, ali isto tako zna i za one
situacije u kojima su ideje zloupotrebljene. U tom smislu je
višestruko interesantan njegov odnos sa likom i delom Isusa Hrista.
Dok bi od „pristojnog“ modernog levičara obučenog u brendiranu
majicu sa Če Gevarinim likom očekivalo da Isusa dočeka na
nemilosrdni digitalni nož – Kurt Vonegat sebe naziva humanistom i
piše sjajne reči o Hristu „Ako je ono što je govorio dobro, a
toliko toga je apsolutno divno, kakve uopšte ima veze da li je bio
Bog ili ne?“
Međutim, mozgovi koji žele da budu u kutijama –
zauvek će tamo i ostati. Desni elitisti će sa prezirom gledati čak
i na samu reč socijalizam, kao da je to neka čudna zarazna bolest.
Levi levaci će, umesto da čitaju Novi Zavet (i kritički prosuđuju
o njemu, naravno, kao i o ostalim verskim spisima) zbijati infantilne
šale u svojim virtuelnim avlijama. A oni malobrojni između neka se
snalaze kako znaju i umeju, sami su birali da ne žive u crno-belom
svetu.
U svakom slučaju, uvek utočište mogu potražiti u
Marksu, Haklberi Finu i Besedi na gori. Ili, sve to mogu naći u delu
Kurta Vonegata.
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 17.9.2012.)
Нема коментара:
Постави коментар