недеља, 05. јануар 2014.

Anarhistička jezička stihija (intervju - Ognjen Spahić, pisac)


Prošle godine je književni festival KROKODIL pokrenuo prvu književnu rezidenciju u Beogradu. Prvi ovogodišnji gost ovog stipendijskog boravka je Ognjen Spahić, jedan od najprepoznatljivijih predstavnika nove crnogorske književne scene. O romanu „Hansenova djeca“ (ovenačanim prestižnom regionalnom nagradom „Meša Selimović“ u Tuzli), pisanju kratkih priča, novom rukopisu i još ponečemu razgovarali smo sa piscem Ognjenom Spahićem.

Koliko u pisanju znači kada se čovek odmakne od svoje vlastite sredine?
Prazan list je prazan na isti način, bez obzira na kojem se mestu nalazili: uvijek ste suočeni sa tom bijelinom koja iziskuje reakciju vašeg talenta. Rezidencijalni programi, u smislu promjene geografske širine, piscu donose neko novo ozračje. Jedostavna činjenica promene prostora, prija. Tokom rezidencija, zapravo nikada nisam uradio neki veliki posao na tekstovima koji su u tom trenutku predmet pažnje. Uvek se to dešava kasnije: iskušenje slobodnog vremena tek nakon tih trideset ili više dana pretvara se u nešto što postaje izvesna kreacija. Jednostavno, nema boljeg dara piscu od slobodnog vremena.
Od Vašeg poslednjeg romana prošlo je prilično vremena, a ove godine ste najavili izlazak novog romana – i to ste najavili da će tekst imati blizu hiljadu strana. Da li je takav neobičan potez posledica pritiska nakon dobre recepcije vašeg prvog romana?
Sebe sam uvek doživljavao kao pisca kratkih priča. Kratka priča mi je uvek bila najzanimljivija kao žanr. Od romana „Hansenova djeca“ objavio sam sam i knjigu „Zimska potraga“, a i nakon toga sam napisao još desetak kratkih proza, koje će, nadam se, biti objavljene ove godine nakon izlaska novog romana. No, postojao je izvjesni pritisak jer sam „Hansenovu djecu“ objavio veoma mlad i imao tu sreću da roman prođe prilično zapaženo, da bude nagrađen čini mi se najvažnijom nagradom zajedničkog, četvoroimenog jezika. Autor uvek prolazi kroz metarmofoze, odnos prema tekstu i prema onome što verujete da književnost jeste, tokom godina se menja. Na novom romanu sam radio, sećam se i tačnog datuma, od 26. februara 2011. godine do pre dvadesetak dana. On je jedna anarhistička jezička stihija, koja je apsolutno definisana veličinom jezika kojim baratam, on je pokušaj da se prikaže sva njegova raskošna ljepota i snaga. Dakle, pisati i misliti jezikom, a ne pisati fikciju koja unapred postavlja određene narativne postulate.
U romanu „Hansenova djeca“ postoji vrlo jak alegorijski okvir o dve Evrope, odvojene prividno iščezlom Gvozednom zavesom. Zašto ste izabrali da tu priču ispričate iz vizure poslednjeg evropskog leprozorijuma u Rumuniji?
Tema je bila slučajnost. Kao što verujem da su i mnogo teme savremene književnosti puki slučaj, neki treptaj značenja koja vas zantrigiraju na perifieriji realnosti. U tom periodu sam radio u redakciji podgoričkih „Vijesti“ i jedan od zadataka je bila pretraživanje inostranih novinskih agencija. Naišao sam na kratki tekst koji je počinjao rečenicom: „poslednji evropski leprozorijum nalazi se na jugoistoku Rumunije“. U njoj sam osjetio ozračje nečega što može biti dobra priča. U početku su ispred mene bila dva izbora. Da li ići u žurnalistički manir, eventualno posjetiti lokaciju, kopati po arhivama i štampi, medicinskim udžbenicima, međutim, istog časa sam odlučio da na osnovu te rečenice želim izgraditi svoju fikciju, sopstveni posljednji evropski leprozorijum. Dakle, faktografija u „Hancenovoj djeci“ je predstavljena samo prvom rečenicom romana.
U romanu postoje dva važna nivoa. Jedan je taj politički, a drugi govori o zajednici koja se, u svojoj bolesti, spušta na neki primordijalni nivo. Kako je teklo vaganja između te dve sfere?
Sva ideološka simbolika u tom romanu je samo nakit na naraciju. Ukoliko ga biva previše, sama naracija ostaje zamagljena, nevidljiva. Dok sam pisao, imao sam utisak da je to roman o degradaciji ljudskog tela. Jer prva stvar koju ujutru uradimo kada se probudimo jeste da u ogledalu tražimo promjene na sopstvenim tkivima i to radimo čitav život. Postoje ljudi koji imaju tu nesreću da je njihovo tijelo radikalno drugačije od onoga što zovemo zdravim. Na koncu, meni su sva čitanja „Hansenove djece“ bila neverovatno uzbudljiva. Postojalo je mnogo tekstova, mnogo usporedbi, a nekoliko je kritičara priču predstavilo kao reverziju Konradovog „Srca tame“. Šta reći, osim da mi je bilo čast da se sa tim genijalnim čovjekom nađem u istom novinskom pasusu.
Rekli ste da sebe doživljate kao pisca kratkih priča. Kako posmatrate stvaranje priča u odnosu na stvaranje romana?
Kratka priča je najsporiji žanr u književnosti. U njemu su promene spore, u njemu nema prostora za eksperiment. U dvadesetom veku imate vrlo malo pomaka i otkrovenja. Od Čehova korak napred je napravio Hemingvej, potom Fleneri O'Konor. A u novije vrijeme, naravno, Rejmond Karver sa svojim jezičkim minimalizmom. Nisam siguran da li je on upotrebio više od dvije hiljade reči engleskog jezika, što je repertoar prodavca na kasi supermarketa. Karver je uspio da briljantnim žongliranjem riječima, u žanru kratke priče otvori jedan sasvim novi kosmos.  

Talas novih crnogorskih pisaca

 „Ne samo da se uočavaju jasne razlike između pisaca te nove crnogorske književne scene, već se gotovo ne uočavaju nikakve sličnosti. Pojavu takve, apsolutne žanrovske različitosti u tako malom vremenskom periodu, smatram veoma dragocjenom. Taj scena se razvila sada u više različitih pravaca“, kaže Spahić o talasu novih crnogorskih pisaca koji, osim njega, čine pisci kao što su Balša Brković, Pavle Goranović, Andrej Nikolaidis, Dragan Radulović.

Prevodi su naša večita borba sa Babilonom


 „Meni je to jako važno. Lijepo je suočiti se sa ljudima koji su pročitali vaš tekst, a koji apsolutno nemaju nikakav lokalni kontekst, niti jezički, niti nacionalni. Oni su spremni za poštenu prosudu onoga što radite. Prevodi su naša večita borba sa Babilonom. Bez prevoda, vratićemo se svi u neku nijemost“, kaže Spahić o prevodima njegovih knjiga.   


(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 1.4.2013.)

Нема коментара:

Постави коментар